On je gubitnik.
On je čovek koji često viče, prepire se, galami ali njegove reči najčešće ne znače ništa i zapravo nikoga ne obavezuje ni na šta. Nije istinoljubiv, nema smisao za pravednost, uopšte nema karaktera, često je nepristojan. Svi pamtimo radikala iz devedesetih, sve u šta je verovao onomad i sve za šta se onomad borio – neslavno je propalo. Onda, u jednom trenutku, od velikosrpskog nacionaliste, naš predsednik je postao evropejac, građanin sveta! I zapravo tek kao takav – protestant, nemački đak, reformator, isporučitelj, izbavitelj – došao je na vlast. Postao je naš vođa, pobedio je odjurišavši na njihovu stranu!
On je čovek koji je dobar, pametan i sposoban, ali samo onoliko koliko su svi oko njega zli, loši, glupi i nesposobni. I zato je tako predano radio da se okruži zlom i glupošću, zato se opasao svim tim bašibozukom i švindlerajem – prevarantima, kriminalcima, ludacima, glupacima i nesposobnjakovićima. Osim svega toga, naš je predsednik do perfekcije usavršio veštinu vređanja, omalovažavanja, ocrnjivanja, olajavanja i opanjkavanja. I grakće tako iz dana u dan – ako je on nekim slučajem i loš, onda svi svi ostali još gori! Pa to vam je – što vam je, narode moj!
On je čovek iz kojeg pre svega izbija strah od ponovnog poraza – u njemu zato preovlađuje nepoverenje, stalna potreba za odbranom i zaštitom, za preventivnim napadom i za potpunim pokoravanjem. U njemu dominira potreba da se sve kontroliše, da se sve drži čvrsto pod šapom. Naročito su mu problem ljudi koji radije misle svojom glavom, njih treba obeshrabriti, podstaći u njima defetizam, pa neka ućute, ili odu odavde! Ali, uplašen do koske, on ne veruje ni ljudima koji su njegovi, problem su mu i ljudi koji ga vole, jer je i on isto tako jednom voleo, pa je ipak izdao! Zato su njegove strepnje uvek jače od svih nadanja. I onda često nastupa, na nastupima puno govori a često i vikne na nas!
On ne ceni nikoga, pa ni samog sebe. On dobro zna, da je prve izbore na kojima je bio pobednik dobio jedan drugi čovek, i morao je puno toga da uradi pa da tom čoveku do danas zaboravimo ime. Ali on ipak pamti, jer poznaje samog sebe i sa sigurnošću zna, da je u njemu malo toga što bi bilo vredno poštovanja. A zna i to, da su u njegovoj stranci uglavnom ljudi gori od njega, i da za njega glasaju ljudi uglavnom gori od njega. I onda, koliko li tek u svima njima manjka dobrote, poštenja, hrabrosti, sposobnosti, borbenosti? Ni na koga ne može da se uzda, ni na koga ne može da se oslanja! Zato su mu ljudi tako potrošni i zato mu nije žao kada nekoga više nema pored njega, jer svi su zapravo samo blede senke iza njega.
Na kraju, on je usamljenik. Nema on drugove, on ima poslušnike, ima one koji mu se dive, one koji ga vole i one koji ga se boje. Ali nema one koji bi mu bili prijatelji, one koji bi mu pomogli da iz svega ovoga nekako izađe, posavetovali ga da se konačno mane ćorava posla. Mada jasno je njemu sve, ne treba njemu niko drugi do njega samog. Izguraće on sve ovo…
Makar ponovo jurišao!
