Onaj ko je jednom bio stigmatizovan, nikada to ne zaboravlja. Oni koji su u metodi stigmatizovanja prepoznali svog najboljeg saveznika, nikada ne prestaju to da čine. Grčka reč stigma u jednom od svojih osnovnih značenja podrazumeva znamenje srama koje su stari Grci i Rimljani utiskivali na kožu zločincima, odbeglim robovima ili izdajnicima, s ciljem njihovog prepoznavanja kao moralno zagađenih, onih koji zavređuju izbegavanje i posramljivanje na javnim mestima.
Ova jesen u Beogradu za neke reditelje, karikaturiste, fotografe, galeriste i građanske aktiviste ostaće zauvek utisnuta u njihova profesionalne i lične memorije, oblikovane silinom stigme koja im je upravo dodeljena. Kao autošovinistička, satanistička, u misiji odrođena i izdajnička označena su tri događaja: predstava Zlatka Pakovića „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo”, i dve izložbe „Kapija – i kad boli, istina je lijek” i „Imali su oko sebe taj neki sjaj”, grupe autora andergraund stripa. Događaji tematizuju genocid u Srebrenici, zločin na Tuzlanskoj kapiji i porinuće u iracionalna bestijanja i krvave pirove devedesetih. Otvaranje izložbe u „Staroj kapetaniji” završilo se bacanjem suzavca i cepanjem radova.
„Degenerisanje”
Nakon svega, utisak koji je zajednički imenitelj upriličenih progona jeste da se agresivne i manje ili više samozatajne organizacije i formacije koje neizbežnim sledom akcija i asocijacija podsećaju na naci-horde već dugo u Srbiji ne manifestuju samo „virtuelno”. Na ulicama su, u salama za književne promocije i pozorišne predstave, filmske projekcije i akademske rasprave, u galerijama… I nije nezamislivo klizanje usledeću fazu, onu u kojoj se „red” uvodi u slabije osvetljenim delovima ulica ili po kućama.
Teskobnom utisku pridodat je i ukus bizarije. Naime, u priču o Kenjkavcu (naziv jednog od spornih i uništenih crteža na izložbi stripa) uključilo se i Ministarstvo kulture i informisanja… Iako je, nakon prvog saopštenja Ministarstva, reagovalo nekoliko strukovnih udruženja, publicista i pisaca, jedna od prvih javnih reakcija koju su potpisali Udruženje likovnih umetnika Srbije, Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije ostaće i najupečatljivija jer je u njoj sve: „Ministarstvo kulture i informisanja je 15. oktobra 2020. godine objavilo najsramotnije saopštenje u istoriji te institucije. Od Minhena 1937. godine nijedan ministar kulture u svetu se nije usudio da govori o ‘degenerisanoj umetnosti’”.
Ovo je, dakle, prvi deo odgovora na pasus saopštenja Ministarstva kulture i informisanja u kojem se, uz kratku osudu nasilnog rešavanja „situacije”, navodi da „prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti” i da „izložba sa ovako užasavajućim pojedinim radovima nije smela da bude otvorena” jer „delom svog tzv. andergraund sadržaja pripada podzemlju ljudskog duha”. Završne formulacije reagovanja umetničkih udruženja i Asocijacije ostaće, međutim, ono po čemu će ga mnogi pamtiti: „Nije da crtež Kenjkavac nije smeo da se desi, nije smelo da se desi da u Beogradu skinhedsi ubiju dečaka Dušana Jovanovića samo zato što je bio Rom. Nije da izložba ‘Kapija – i kada boli, istina je lijek’ nije smela da se desi, bombardovanje Tuzle nije smelo da se desi. Nije da predstava ‘Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo’ nije smela da se desi, Srebrenica nije smela da se desi. Sram vas bilo!”.
Sklonosti metodama nasilne purifikacije kulture, „ratovi” saopštenjima i dodeljivanje znamenja srama protivnicima u Srbiji 2020, šta je tu čudno? Ili, bolje, šta tu podseća na deja vu?
Projekcije
Sada već daleke ratne 1994. na Drugom kongresu srpskih intelektualaca lingvisti, estetičari, književni kritičari i pisci bavili su se projekcijom buduće jedinstvene Srbije i njene kulture. O programu kulturnog jedinstva srpskog naroda na Kongresu je govorio i pisac Đoko Stojičić, koji je u periodu od 1993. do 1994. bio ministar kulture Republike Srbije. Prema njegovom utisku otvorenost prema svetu i nastojanje da se naše kulturne vrednosti nađu na svetskoj kulturnoj sceni i da po svom kvalitetu postanu sastavni deo svetske kulturne baštine oduvek je bila odlika srpske kulturne politike. Međutim, ovu „otvorenost prema svetu” Stojičić vidi kao istovremeno i potencijalno problematičnu, budući da srpski „rodootpadnici” i „anacionalni intelektualci” stalno mašu svojim lažnim nacionalizmom, umanjujući time nacionalnu komponentu kulture: „Kao da je neko od velikih umetnika postao svetska veličina, a da pre u svome narodu nije bio istinska vrednost. Nešto što je svetsko i univerzalno nije palo s neba već je proizišlo iz stvaralačkog genija nekog naroda”.
Otud, uz digresiju da je srpska kultura najviše izgubila upravo nepoštovanjem sopstvenih vrednosti i „jurnjavom za uvoznim i preuzetim vrednostima, odsustvom smisla za kontinuitet i ukorenjenost u istoriji” kao rešenje problema predlaže uzdizanje sopstvenih vrednosti „do nivoa prepoznatljivih znakova srpske samobitnosti”. Jedna od potencijalnih zamki „otvorenosti”, prema Stojičiću, jeste i novi svetski poredak, koji je za nacionalnu kulturu smrtna opasnost koja uz nivelaciju i potiranje razlika donosi i nepoštovanje istorijske samobitnosti pa, sledstveno tome, i kulturni hegemonizam najmoćnijih kojem je moguće odupreti se, ali samo „ako potražimo unutrašnje snage u sebi”, upravo putem kulture i umetnosti koje su ne samo „uzvišena duhovna aktivnost” nego i najjače oružje opstanka i nacionalni oslonac, izvor nacionalnog samopouzdanja i čuvar kolektivnog identiteta.
Onima koji prate organicističko-nacionalističke opsesije kulturnim politikama u Srbiji od devedesetih naovamo jasno je da je aktuelni režim, bez obzira na povremene incidente kojima simulira „suočavanje sa prošlošću” i otvorenost, duboko i svesno utemeljen u političkim, huškačkim i agresivnim metodama devedesetih. Ovakva utemeljenost mogla bi biti bliska obliku uporne „tribalne stigmatizacije”, kako ju je označio Erving Gofman, kojom se obeležavaju i istovremeno ekskomuniciraju individue ili grupe koje odstupaju od preovlađujućeg, propisano, kulturnog i etničkog „standarda”. Stigmatizovani su obezvređeni, prezreni, odbačeni i samim tim pretvoreni u „legitimne” mete za samoproglašene „čuvare nacije”.
Nakon događaja poput ovih, promena političke i kulturne paradigme u Srbiji može zaista izgledati kao utopijski poduhvat. Ipak, Elif Šafak u traganju za novom, globalnom empatijskom paradigmom optimistično sugeriše da bismo, paradoksalno, upravo zbog populističkih demagoga mogli da shvatimo nužnost demokratije, a zbog ekstremnih nacionalista – vrednost kosmopolitizma. Naravno, ukoliko se izborimo sa strahovima koji ponekad decenijama nagrizaju potencijale naše humanosti. I dok veći deo onih koje nazivamo intelektualnom elitom u Srbiji i ove jeseni ćuti, Zlatko Paković u razgovoru s Nedimom Sejdinovićem podseća: „Spinoza je ingeniozno definisao strah. Ovako: strah je negativna nada. Mogli bismo pomoću ove formule reći da je nada prevazilaženje straha, permanentno prevazilaženje strahova. Dakle, princip nadanja podrazumeva ozbiljan rad na sebi kao slobodnoj društvenoj ličnosti. Ako ima ličnosti, ima i nade. Ako ima mogućnosti da se slobodne ličnosti udružuju i deluju u očuvanju i stvaranju opšteg dobra, onda se nada pretvara u sami život.”
I ove jeseni u Srbiji postoje oni koji ne pristaju na fatalističku zakonomernost već viđenog kao trajnog usuda koji nam je jednom zauvek dodeljen. I nije uvek najvažnije da li su u manjini ili u većini. Konačno, svako od nas će jednom imati svoja sećanja, stigme, nedela ili dela. I ništa neće biti zaboravljeno.
Teskt je preuzet iz nedeljnika Novi Magazin
