I Lubiana – Fiume – Rovigno
Kao da sam ušla u novu godinu čim sam prešla granicu, iako se između 2020. i mene ušuškalo još par dana. Pre no što sam stigla do početne destinacije, imala sam presedanje u gradu koji godinama želim da posetim – Ljubljani. Dočekali su me zmajevi; sjajan predznak moćnog perioda koji mi predstoji. Sišla sam sa istoimenog mosta i prošetala uz Ljubljanicu, mešajući se sa španskim turistima. Unaokolo se širio miris kuvanog vina i pesma grupe Imagine dragons. Prazničnoj idili je falio sneg, koji me je ispratio iz Srbije. Sat je prebrzo istekao – poželela sam da svratim ponovo.
U Rijeku sam došla prekasno da bih cenila pogled koji smo imali kroz prozore iznajmljenog stana – Jadran je morao da sačeka jutro da bi potvrdio da mu nema ravnog. Divila sam mu se uz prvi od jakih doručaka koji su bili konstanta, gde god da smo se budili. Posle šetnje po gradu koji mi se nije dopao, zagrejao me je čaj od kamilice i meda. Ali, ne kao kuvani džin par sati kasnije, kada smo se popeli do adventski okićenog Trsatskog kaštela. Ne znam da li je bilo do novootkrivene verzije mog omiljenog pića ili zalaska koji smo gledali sa svetlucave osmatračnice, tek, industrijska Rijeka, nekada naftovodom povezana sa Pančevom, dobila je prolaznu ocenu. Za večeru je na meniju bilo još jedno novo iskustvo; jela sam riblju čorbu po kojoj su plivali rakovi i školjke i magija stvarno nekada može stati u jedan duboki tanjir. A, može se i razlitipo nebu. Poslednjeg jutra 2019. probudila sam se na vreme da među galebovima i šetačima pasa budem zahvalna na svemu što sam u ovoj godini i životu prošla. Ako me je dovelo do ove obale u svitanje – vredelo je.
Da ljubav na prvi pogled ne postoji, ne bih mogla da objasnim osećaj pripadnosti čim sam stupila u Rovinj i ushićenosti kada sam se spustila do mora. Kao da je neko preslikao fragmente koje sam godinama taložila u podsvesti i spojio ih u gradić koji je krojen po meri mojih snova. Vijugave kaldrmisane ulice, kao stvorene za lutanje; ogroman park-šuma, idealan za šetnju, trčanje ili penjanje; veličanstvena obala, bilo da se gleda iz kafića u gradu ili sa klupe u prirodi… Uživali smo ovde. U novu godinu smo ušli uz glas mog omiljenog pevača i zlatne vatromete, u bilingvalnom mestašcu države koja je između naših. Da smo hteli da bude ravnopravnije, ne bismo u tome uspeli. Prvi januar je počeo pomorandžama i kolačićima sudbine, nastavio se sunčanjem na Zlatnom rtu, a završio mojim smehom, usled kog zamalo da padnem sa kreveta. Toliko sam se zaljubila u Rovinj, da smo ovde ostali dan duže no što smo planirali. Stigla sam da mu napravim plazma šejk za jedan doručak, mrveći keks koji mi ostao od putovanja dnom staklene čaše. Najmanje što sam mogla da uradim – danima se trudio da budem sirena, udišem so u šetnjama i jedem što više dragih mi morskih plodova.
II Pirano – Portorose – Strugnano – Isola – Capodistria
Piran je odvažno prkosio moru; oduševio me je. I njega su krasile uske, mediteranske uličice, ali je njihov splet bio mnogo manji. Slikarka iz jednog ateljea je nanjušila da nas krasi umetnički duh, italijanska porodica koju smo fotografisali mislila je da sam Amerikanka zato što pričamo na engleskom, a mi smo se prepustili još jednom gradiću, doživljaju, zalasku sunca. Večeri smo provodili uz pokretne slike – upozorila sam ga da ću plakati kad naiđe omiljena scena filma U stvari ljubav, ali je opet bio iznenađen. Jutrima sam pogledom umivala uspavani trg. Naučio me je da spremam špagete sa dagnjama i posmatram sve iz pozitivnije perspektive. Čudio se što ga vidim kao Sunce, vladara njegovog horoskopskog znaka. Nisam ja uvek optimističan, kazao je u jednoj od brojnih diskusija. Mene si naučio da je lepše kad se tako živi, nadovezala sam se.
Jedan dan smo posvetili obilasku okolnih naselja. Lepša je bila šetnja do Portoroža od samog grada; vodila nas je pored mora. Odatle smo produžili do Strunjana, gde sam se, okružena slanim poljima i tišinom, osećala kao u čistilištu. Izola, ribarsko mestašce bajkovitog imena, bila je sledeća na mapi. Uživala sam u pastelnim bojama na nebu i fasadama zgrada, dugom keju i malom svetioniku. Kopar smo ostavili za kraj. Oblaci nad njim bili su jarkoružičasti, novogodišnja rasveta je blještala, a Đ. je jeo svoje prve uštipke sa jabukama, ponosno rekavši hvala, doviđenja ženi koja ih je prodavala. Sa slovenačke obale ponela sam biserne minđuše koje sam dugo želela. Dok su ih pakovali, poželeo je da odaberem neki poludragi kamen, dodavši da je to pravi poklon za mene. Kad god vidim mokait jaspis, zapitam sam se kako je moguće da me bolje čita od onih koji me poznaju eonima.
III Trieste – Lubiana
Nikad ne mogu da volim poslednju stanicu puta koji me je promenio. I, kako uopšte treba da se ponašaš kada znaš da nekog vidiš poslednji put? Da ćutiš dok gledate izložbu na koju vas je, iz nekog razloga, sve vodilo? Smešiš se dok u raju punom proizvoda iz cele Italije posmatraš kako on pročita gotovo celu knjigu pre no što reši da je neće kupiti? Ili da plačeš kada njegov voz krene ka jugu, pokušavajući da urežeš u sećanje kako su mu se oči smejale dok se ukrcavao? Ne, Trst mi se nije sviđao; umorila sam se penjući se uz bezbroj stepenika do zamka San Đusto, gde smo gledali kako se sunce topi poslednji put. Pijuckali smo vino posle iscrpljujuće jurnjave po galeriji i supermarketu, pa produžili u hostel, dok je nedelja lagano tonula u san. Bio je elegantno prelep, ovaj grad oko kojeg su se toliko otimali, ali me nije mogao osvojiti: počela sam da zaključavam srce. Kako smo bili smešteni u blizini srpske pravoslavne crkve, prvi put sam provela Badnje jutro u Božijoj kući. Produžili smo na hrskavi doručak, čaj i jaki kapućino, sa dve doze espresa. Zasuzila sam dok mi je pričao kako sam na ovom putovanju porasla i otvorila mnoga vrata, kroz koja ću sad mnogo lakše proći. Oprostili smo se od mora dok se iza nas belio dvorac Miramare, pa zasladili rastanak čokoladnim išlerom i kanolom sa malinama i pistaćima, u parku između železničke i autobuske stanice.
Ponovo Ljubljana. Ovog puta, imale smo tri sata. Veći deo tog vremena provela sam špartajući uzduž i popreko, pokušavajući da energičnim koračanjem svarim utiske i replike koje su mi bubnjile između ušiju. Recept nije bio uspešan, pa sam školjke, reči i sunce probala da zaklonim simpatičnim suvenirima. Teško je staviti tačku na putovanje koje me je najviše izgradilo. Još je teže klasifikovati osećanja koja su po meni igrala žmurke. Između diskretnih svetlećih ukrasa u centru grada i stanice nalazila se srpska pravoslavna crkva, pa sam i Badnje veče provela okružena sunarodnicima i mirisom zagrejanog alkohola. Toplu atmosferu je uskoro zamenio zagrejan autobus. Dok sam brojala nove pečate u pasošu, stigla sam do zaključka: svakome treba barem jedan Italijan u životu, uz kojeg se spozna šta je dolce vita.
