Čisto iz zezanja, odem u radnju da kupim naočare za zaštitu od sunčevih zraka na moje oči, one koje svi zovu „sunčane naočare” i izaberem „lenonke”. Em mi se svidele, em par devojčica mi rekle da mi lepo stoje. Cena ? Ne pitam, čim su rekle da mi lepo stoje! Dobro, morao sam da izvadim teško stečenih i ušteđenih 180 dinara. Pitam devojku, department manager, da li zna zašto se te naočare zovu „lenonke”? Ne zna. Da li je čula za Džona Lenona ? Nije. Da li je čula za „Bitlse”? Nije. Pošteno i fer sa njene strane. A, ja ne bih bio ja, da joj nisam onda održao kratko predavanje o bit muzici. Sav srećan izlazim i maštam kako ću ušminkerisan novim „sunčanim” naočarama, novim kupaćim gaćicama i peškirom da otvorim sezonu sunčanja i kupanja na našoj najomiljenijoj plaži. Gradskoj plaži. Dođem kući i kao svaki pravi domaćin, prvo startujem komp, kuva se voda u džezvi postavljenoj na onom mestu na ringli gde najjače gori, postavlja se pepeljara, cigarete, upaljač i….
Fejsbuk ! Svet, grad, malo gledam i čitam šta rade moji, onda ovi do moga šta rade i…. Vesti. Sve mi se otvara. Opla! Gradska vest, kupio se KATAMARAN, zbog želje građana. Lepo, interesantno, novo, svaka čast! Oduševljen, tražim što više informacija o čemu je reč. Ukratko, gradske majke i oci su saslušali želje građana i shvatili da građani najviše vole da se njihov novac, dobro, deo novca, potroši na kupovinu KATAMARANA! Poslušali, kupili. Iskeširali naši tričavih 5.000.000 dinara. Skoro džabe. U vesti nisam saznao koliko se njih javilo na tender i koliko je ko tražio i šta je nudio. Ma, nije ni bitno. Bilo je tu kod porinuća broda, dobro, katamarana i lupanja flaše šampanjca, flaša je pukla u drugom pokušaju, da se poželi želja (loš znak, jblg. prim.au.), gradonačelnik je doslovno rekao: „Nabavka ovog katamarana i razvoj turizma nalaze se u Strategiji razvoja Grada Pančeva, jer želimo da što više građana izađe na reke, na Tamiš i Dunav”.
Posle njega sam gledao i slušao na TV Pančevo gospodina stručnjaka koji autoritativno objašnjava da je katamaran kapaciteta 12 osoba, uključujući kapetana, i da ima čak dva vanbrodska motora snage po 30 ks. Otvorim drugi tab, baš me je zainteresovala cena vanbrodskih motora od po 30ks i nađe m da koštaju od vrtoglavih 10.000 evra do tričavih 7.000, normalno, evra. Znači, dva motorića max. 20.000, min. 14.000 evra. Onda zaključim da ono plehano korito i aluminijumska sedišta, tapacirana, nadam se, sunđerom i nekim materijalom, volan, menjač, ovo, ono, sirena, lampa, mora da košta minimum 40.000 evra. Ne dinara. Džabe. Daj bože, mislim se ja i računam, da u sezoni koja traje tri meseca bude bar 70 sunčanih dana, pa dnevno da nahrupe Pančevci na katamaran, bar tri ture, (tridesetitri osobe) to mu dođe u sezoni oko 2.000 ljudi. Uključujući decu. Jer, ako je moj auto registrovan za četiri osobe, a, policajac me nahvata sa pet unutra, ja plaćam pošteno debelu kaznu. Tako, nadam se da se i ovi naši, trenutno, najumniji iz opštine i TOP-a, neće blamirati da dozvole kapetanu da pusti na katamaran više od 11 osoba. I, ako svako plati simboličnu cenu od hiljadu dinara, KATAMARAN ne da će da se isplati za pet, šest godina, nego će posle da radi u plusu…
Ja, od kada znam za sebe sam se brčkao u Tamišu. Obožavam ga. Obožavam i našu plažu. Pre nekoliko godina su ušminkali plažu i posuli šoder po obali. Fantastično je bilo. Jednom su posuli četiri-pet prikolica šoderom i nikad više. Sada tamo raste trava, zamuljava i ne može, može ko se ne gadi, da se uđe u vodu. Ako bi opet, slučajno, posuli šljunak, to bi opštinu, tj. nas, koštalo, možda, godišnje jedno 500 evra. Manje, garant. Aaaali, braćo…gde sam tu ja?
