Iako se kod Sanje u Kanadi, u kući, govori isključivo srpski, od kako je krenula u vrtić, moja unuka Valentina, govori isključivo engleski, što za mene predstavlja veliki hendikep. Šta da radim kada sam u školi učio ruski jezik, a tamo se, bar za sada, još niko ne iseljava.
Dete me sve razume kada joj se obraćam na srpskom, a ja nju ništa, kada mi uporno odgovara na engleskom. Dođe kod mene trudeći se da mi nešto objasni, ali kada vidi da je ne kapiram, stavi ručice na oči, ode u neki ćošak i počne da broji: „One, two, three, four, five, six”, a ja presrećan, shvatam kako hoće da se igramo žmure i odlazim da se sakrijem iza vrata. Posle ja idem u ćošak i brojim: „Jedan, dva, tri, četiri…” i tako naizmenično. Kada ujutru u cik zore, uleti u našu sobu, još sa vrata vikne: „Deda, wake up, it’s morning”, pokazujući prema prozoru, iza koga se u daljini naziralo svitanje. A ja joj, onako polumrtav od noćne smene kod bliznakinja, na čistom engleskom kažem: „No sine, luk, još je napolju dark.” „No dark, look it’s morning”, rekla je penjući se neumoljivo na krevet i zavlačeći se između nas. „Baba, read me a story.” I dok joj baba čita priču, ne videći belu mačku od umora, Tina me vreba k’o kobac. I ako slučajno primeti da mi se oči sklapaju, odmah vikne: „Deda, wake up, it`s morning.” A kada joj bajke dosade, bespogovorno naređuje: „Deda, let`s go down” pokazajući kroz otvorena vrata ka stepeništu koje vodi dole, u prizemlje. Koristeći do maksimuma svoje znanje engleskog, bezuspešno pokušavam da je odgovorim od te ideje: „Tina, deda će još litl da slipi, a ju lec go dole alon.” Međutim, ona tvrdoglavo nastavlja: „No deda, let`s go together.” Nekako uspeva da me držeći za ruku, onako pospanog, spusti niz stepenice, a kada dođemo u dnevni boravak, zaroni u more igračaka i razdragano ponavlja: „Come on deda, play with me, come on deda, play with me.” Ko da joj odoli, ništa mi drugo ne preostaje, nego da zaronim i ja. A kada je ujutru obuvam, kaže mi: „Deda, no small, big čarape”, pokazujući mi svoje omiljene hulahopke. Inače najomraženija reč na engleskom mi je agejn. Dok igramo jure, žmure, valjamo se po tepihu ili krevetu, shvatam koliko ima snage i energije u tom sićušnom telu. Ja ubrzo riknem, a ona oduševljeno samo ponavlja: „Again, again deda, again please, it`s nice.”
I tek što smo uzajamno naučili nešto engleskih i srpskih reči, došlo je vreme za rastanak. Neki kažu da je sada ipak lakše roditeljima čija su deca i unuci otišli napolje, zato što imaju viber, pa mogu uvek da se vide i čuju. Da, tačno je, ali ne možeš baš preko vibera i skajpa da osetiš miris i mekoću Teodorine i Kalinine kože, toplinu Tininog zagrljaja i dodir kada ti snene, spuste glavu na rame.
U Srbiji je sve više baba i deda koji će celokupno odrastanje svojih unuka po dalekom svetu, ispratiti virtuelno na skajpu. A kada se ponekad budu i videli, za razgovor i igranje sa vlastitim unucima, biće im potreban – prevodilac.
