Javnost i dalje ne može da se oporavi od zločina koji se desio pre nekoliko dana: u ranim jutarnjim satima u centru Novog Sada, grada slobode i tolerancije, na smrt je pretučena legenda grada – ulični svirač Kristijan Kostić Bleki (61). Brutalni ubica je tek mlađi punoletnik, koji je iz čista mira kao razbojnik presreo Blekija tražeći mu novac. Nakon što je dobio „samo” 390 dinara, iz hira ga je krvnički udarao i šutirao, nanevši mu smrtonosne povrede.
I mene je to pogodilo kao čoveka. Sa druge strane, kao istraživača negativnih društvenih pojava, neminovno sam se pitao: Zašto? Zašto nam se takva zla često događaju? Ko je za to kriv? Ubica? E, bilo bi lepo (koliko god to grozno zvučalo) da je samo ubica kriv! A sada moram da kažem još veću jeres – i taj mladi čovek je žrtva! Slobodno, kome je na srcu, neka na mene saspe salvu uvreda. Ja to razumem. Jake emocije dovode čoveka u posebno psihičko stanje. Teško se tada kontrolišemo, bez obzira na to što nam je bunt opravdan. Oštećeni su često u takvom stanju. Dokaz tome je posebna naučna disciplina o njima (uskoro će biti tekst i o njoj).
Emocije nas čine ljudima, čuvajte ih i negujte, ali nas emocije i organičavaju u objektivnom i trezvenom razmišljanju.
Da je taj mladi čovek, a sada brutalni ubica, bio drugačije vaspitavan, da je odrastao u sistemu pozitivnih društvenih vrednosti, da je blagovremeno iskusio roditeljsku, učiteljsku i policijsku prevenciju; da je sve bilo kako nije, takav zločin se ne bi desio. Jer, imali smo, mi stariji, prilike da živimo i u sistemu u kome je npr. Beograd bio jedini glavni grad na svetu u kome nije bilo zabeleženo ni jedno ubistvo iz koristoljublja. Stariji će to stanje opisati: „mogao si da spavaš na klupi u parku bilo gde u staroj Jugi, ne bi ti dlaka s glave falila”. Takvih je primera puno, ali u ovom formatu za njih nema mesta.
Kako su naše reakcije prilično predvidive, preuzeo sam odgovornost da predvidim kako ćemo reagovati. Isto veče, napisao sam tekst.
Grad Novi Sad i svi ljudi (oni koji to jesu) oplakuju Blekija i žale sudbinu koja je zadesila nekada miran grad Novi Sad. U stanju pojačanih emocija lako se može roditi ideja da se Blekiju podigne spomenik. Nesvesno bi ljudi (oni koji to jesu) time oprali svoju savest.
Da, svi, baš svi smo krivi, naravno svako prema svojim mogućnostima i moći koju ima. Da, Bleki zaslužuje spomenik. Ali ne, mi ne zaslužujemo da mu ga podignemo. To će zaslužiti, jednog dana, neki novi bolji ljudi.
I kao što sam predvideo, već narednog dana, oglasila se grupa NVO iz Novog Sada sa predlogom da se Blekiju podigne spomenik, uz uobičajen zahtev da se ubica najoštrije kazni. Bez ikakvog osvrta na uzorke.
Blekijeva smrt je kao vrh ledenog brega, predvidiva posledica stanja društva u kome se nalazimo. Mislim da će se većina složiti da je stanje društva alarmantno loše. Ko ga je takvim učinio? Loši ljudi. Da, oni su aktivno na zlu radili. A mi ostali, ništa nismo krivi?
Sasvim je sigurno da će izvršilac ovog svirepog ubistva biti kažnjen po zakonu, koji sada omogućava izuzetno velike kazne. Njegova krivica će u sudsku postupku biti dokazana i sankcionisana. Time problem neće biti rešen, niti ga sudovi mogu rešavati. A šta ćemo sa krivicom svih nas ostalih?
Mi prvo treba da sve ovo shvatimo, zatim da spoznamo svoj, koliko god mali bio, doprinos zlu koje nas je okružilo. Ogromna većina je tek toliko malo odgovorna ako ćemo na gram da merimo. A gram, po gram, pa se skupi. Evo, sada bar to može da se vidi. I građani svakako da imaju moć da promene sve nabolje, samo to prvo trebaju da shvate, i da znaju da niko drugi umesto njih neće društvo boljim učiniti i dati im ga da u njemu žive. Kako, kada i šta to treba da uradimo? Kad sramotu spoznamo i u sebi je iskreno osetimo, znaćemo šta nam je činiti.
Dok pokušavamo da pronađemo sramotu, reću ću da nisam protiv spomenika Blekiju. Naravno da nisam. Ali ako to bude samo spomenik; ako time nesvesno peremo svoju mikro odgovornost, ako je nekome samo radi predstave, onda da spomenik sačeka neke nove bolje ljude da to urade.
