Hm, promišljajmo i razgovarajmo o kulturi strategijski, promišljajmo i razgovarajmo o strategiji kulture strategijski i u pojmovnom smislu – baratajući, dakle, najširim pojmom kulture, pre nego tek mestima presecanja kulture i umetnosti. Naravno, veza između kulture i umetnosti je neraskidiva, nesporna i fatalna, ali sagledajmo radije – i korisnije – kako da osmislimo, pružimo i praktikujemo odgovore na razne vrste antikultura ili, tačnije rečeno, kultura bezumlja, kulture pod znacima navoda, koje razaraju solidnost – i dostojanstvo – svake ljudske zajednice: kulturu siromaštva, kulturu nasilja, kulturu totalitarizma, kulturu dominacije, kulturu diskriminacije, kulturu neravnopravnosti, uključujući kulturu neravnopravnosti polova, naravno, sve kulture tog tipa, nastavite listu, poduža je, nažalost… Sagledajmo, dakle, uopštene doživljaje sveta koje bismo mogli nazvati kulturama, što je daleko značajnije od, recimo, kritike promašaja i kontroverzi projekta „Novi Sad evropska prestonica kulture”. Bilo bi zanimljivo i dragoceno analizirati kako je promena društvene paradigme rezultirala četničkim filmovima i pojavom rokenrol bendova desne provenijencije, ili desničarskim zelenim inicijativama; ali vratimo se korak – ili nekoliko njih – unazad: hajde da vidimo kako ovo društvo stoji sa ulaznim parametrima u vrednosti, zapravo ili drugim rečima, kako da demistifikujemo „vrednosti” koje prave toliku zbrku u glavama da su četnički filmovi i desni rokeri i ekolozi uopšte mogući.
Šest ključnih pojmova presudno utiču na definisanje alternativne strategije kulture.
Vrednosti/kulture građanskog društva
Dosledna, nepokolebljiva, trajna afirmacija vrednosti građanskog društva naspram „vrednosti” koje baštine kreatori nacionalizma, totalitarizma, svih -izama tog tipa, socijalne, rodne i svih drugih neravnopravnosti, patrijarhata, „porodičnih” i srodnih vrednosti, svih tih „zaštita ognjišta” i „nedavanja svetinja” sa čijim smo često karikaturalnim a tako primamljivim manifestacijama suočeni svakodnevno i koje naše društvo poslednjih, sada već 35 godina – sa kratkotrajnim predasima – temeljno razaraju, dakle kulture građanskog društva predstavljaju jedinu održivu terapiju koja daje šanse našem teško obolelom, iscrpljenom i dezorijentisanom društvenom organizmu da se u doglednoj budućnosti, merenoj decenijama, izleči. Kultura ljudskih prava, kultura sećanja, kultura suočavanja sa neposrednom prošlošću, sa zločinima počinjenim u „naše ime” u jugoslovenskim ratovima, kultura pomirenja, te kulture ovo društvo treba da praktikuje ukoliko pretenduje da uopšte postoji. Kultura poštovanja različitosti, neizostavno; kultura solidarnosti, uzajamnosti i nesebičnosti, neupitno; politička kultura, pa to je opšte mesto.
Organska decentralizacija
Preduslov stvarnih promena u srpskom društvu. Onemogućavanje koncentracije ogromne političke i finansijske moći na jednom mestu u Beogradu. Policentričnost je princip koji bi svakako relaksirao ovako teško traumatizirano društvo kakvo je naše. O tome svedoče nemački i austrijski primeri posle Drugog svetskog rata; policentričnost tamo jeste nametnuta, ali je taj model pružio fascinantne rezultate u oporavku tih zemalja. Decentralizacija, dakle, ali ne samo politička, jer je ona, zapravo, što bi matematičari i logičari rekli, potreban, ali ne i dovoljan uslov za preživljavanje naše zajednice, nego decentralizacija u svim sferama javnog života. U političkom smislu, to znači uspostavljanje srednjeg, pokrajinskog, nivoa vlasti, s političkim odlučivanjem, nadležnostima i ubiranjem javnih prihoda kojim bi realizovanje tih nadležnosti bilo finansirano i, uporedo, jačanje važnosti opština i gradova, što je jedan opsežan višedimenzionalni proces. Ovo bi podrazumevalo i ozbiljno promišljanje koje bi za rezultat imalo izradu pokrajinskih strategija razvoja kulture, s obzirom na specifičnosti pokrajinizovanih krajeva Srbije. Decentralizacija, dakle, u organskom, strukturalnom smislu, u smislu relativizovanja pozicija – i privilegija – koje nastaju na relaciji grad–selo, veliki–mali, bogati–siromašni, mejnstrim–alternativa, tradicija–savremenost…
Interkulturalnost
U praktičnom, svakodnevnom, komunikacijskom smislu… Primera bi moglo da bude sijaset, zadržimo se na jezičkom. Pre četrdesetak godina, uveliko pre antibirokratske revolucije i u vreme Srbije iz tri dela koja je odjednom postala cela i preopasna za svoje građane i građane bivših jugoslovenskih republika, u gradu Pančevu, na primer, u glavnoj pošti svi su oni natpisi uplata-isplata, kontrolor, pisma i tiskovine, paketi i preporuke, svi ti putokazi na svim tim šalterima bili su ispisani na jedno četiri-pet jezika, znači ne samo tabla na ulazu u šalter-salu pošte, nego i sva ona uputstva gde da čovek ide kad neki posao treba da završi u pošti. Danas u Pančevu udaru unifikacije odolevaju još samo višejezične table na ulazu u Autobusku stanicu i u Istorijski arhiv, to su poslednja dva javna objekta na kojima postoje ovi relikti bolje prošlosti.
Bivajući u srži kulture, beskrajno je važno da se čuvaju, neguju i uče jezici etničkih zajednica koje u Srbiji žive; kamo sreće da živimo u okolnostima od pre sto godina, kad su naše prababe i pradede umele da se sporazumevaju na dva-tri, poneko i na četiri jezika, naučivši ih u multinacionalnoj/jezičkoj sredini – na ulici, u školi, kao deca, u druženju sa vršnjacima, u svakodnevnoj komunikaciji, u porodičnim relacijama, u poslovnim poduhvatima… Kada govorimo o interkulturalnosti, maštajmo o tome da nekad u budućnosti budemo u prilici da odemo na neku pozorišnu predstavu, nešto tipa tri jednočinke ili ista monodrama na tri jezika, pa da isto veče gledamo tri puta po pola sata na mađarskom, slovačkom i srpskom, na primer, jednog glumca, dva ili tri. To bi bila interkulturalnost, pa iako ne bismo svi znali mađarski, slovački ili srpski, nekako bi nam bilo oko srca milo. A za trideset godina bi svakako neki – ili mnogi – od nas pričuckali jezike društvene sredine.
Regionalna povezanost
Doprinela bi gore opisanoj decentralizaciji unutar zemlje, a u kontekstu prekogranične saradnje značila bi rušenje granica. Ministarstvo kulture i informisanja raspoređuje, recimo, budžetski novac za kulturne i informacione aktivnosti Srba u dijaspori, ali prava integracija u kontekstu isto gore spomenute interkulturalnosti bila bi praktikovana kada bi, recimo, lokalni mediji koji se štampaju ili emituju na srpskom jeziku i na rumunskom jeziku u Banatu i u Timočkoj krajini uspostavili saradnju sa lokalnim listovima koji izlaze na istim jezicima u županijama sa druge strane granice. Migrantska kriza, borba protiv kovida, zagađivanje i očuvanje biodiverziteta Tamiša i Begeja, turistička ponuda, poljoprivredna proizvodnja, tokovi korupcije… kako bi te teme izgledale obrađene u četiri medija, po dva na oba jezika, u dve države, od kojih su dva „većinska”, a dva „manjinska”?
Ili, recimo, kada bismo dočekali da Freedom art festival, koji svake godine u Pančevu organizuje Dom omladine, ugosti mlade umetnike sa Kosova, da predstave kosovsku alternativnu i slobodarsku scenu. Kada je poslednji put neki bend sa Kosova nastupio bilo gde u Srbiji? Mislili/ne mislili da je Kosovo Srbija ili, preciznije, srce Srbije, dajte da čujemo svirku nekih, recimo, hip-hopera iz Uroševca ili Ferizaja, bez obzira na to zovemo li ga Ferizaj ili Uroševac… Ako bi svirka bila dobra, tada bi nam i sve druge podele bile ne manje bitne, nego posve nevažne…
Profesionalni lokalni mediji
Vrlo delikatna oblast jer je medijska scena devastirana, a ogroman broj medija, pogotovo lokalnih, pogotovo onih koji vode nezavisnu uređivačku politiku, pogotovo onih koji ne uživaju državnu pomoć i ne dobijaju sredstva na konkursima za sufinansiranje izrade medijskih sadržaja, opstaje, praktično, na granici održivosti. Uloga profesionalnih lokalnih medija je višeslojna – oni bi bili vrlo zahvalan saveznik u realizaciji alternativne kulturne strategije na više nivoa, a u kontekstu prethodno navedena četiri pojma: izveštavanjem o aktivnostima aktera i partnera u realizovanju strategije; promovisanjem i propagiranjem pozitivnih poruka; kritičkim promišljanjem pojava koje taj koncept ugrožavaju; učestvovanjem u kampanjama koje organizuju razni akteri društvenog života; organizovanjem sopstvenih akcija i kampanja, nezavisno od drugih aktera ili u saradnji sa njima, to su situacije u kojima mediji prestaju da budu samo prenosioci vesti, nego njihove akcije postaju vest. Bio bi to dragocen doprinos normalizaciji, upristojavanju, profesionalizovanju i pluralizaciji medijske scene.
Šta o svemu ovome misle mladi?
Na kraju, a najvažnije, najključnija od svih ključnih stvari: šta o svemu ovome – nezavisno od ideja koje nastaju u sopstvenim, po pravilu hermetično zatvorenim balonima iz kojih promišljamo, maštamo i tripujemo budućnost razvoja kulture, nezavisno od sociologa, kulturologa, politikologa i filozofa – misle mladi ljudi? Kako oni doživljaju ovu temu, koliko im je atraktivna, koliko bliska, prepoznaju li njene pojavne oblike u svakodnevnom životu, bave li se uopšte njome? Imaju li volje da se trude oko bilo čega što podrazumeva izlaženje iz zone komfora ili čak njeno ugrožavanje? Da li su njihov pogled na svet formirale toksične prakse onih antikultura i/ili njihove porodice, među kojima ima onih koji su žrtve rata ili su ratničke porodice? Da li su njihov sistem vrednosti oblikovali tabloidni mediji, škole s netransformisanim nastavnim programima i siromaštvo? Da li intuitivno registruju probleme, da li uočavaju u čemu je i kako je nastao kvar? Da li ih detaljno analiziraju ili su ravnodušni prema svemu što ih se direktno ne tiče? Da li su empatični prema žrtvama raznih nepravdi? Da li su uglavnom nezainteresovani za javne poslove, za javni interes i opšte dobro? Da li su spremni da rade u korist zajednice, ili se ne hvataju posla u kojem ne vide ličnu korist? Da li ih nepoverenje prema bilo kom društvenom autoritetu, državnoj ustanovi, javnoj insitutuciji, svim delovima sistema, sputava da se pokrenu i postanu aktivni građani? Da li su se uspavali u stavu da društvene promene nisu moguće, pa se oko njih i ne angažuju? Da li planiraju da emigriraju i da se ovde više nikad ne vrate? Da li ih je obuzeo bedak, da li je rezigniranost pretežna reakcija, da li je smaranje pretežni format opštenja sa okolinom? Da li su svesni svoje uloge – i odgovornosti – u obnovi društva koje je generacija njihovih roditelja i baba i deda uništila? Ko su im uzori u tom pregnuću? Napokon, da li je osećaj beznađa nadjačao sve druge? Ili uspevaju da u ovim višedecenijskim haotičnim okolnostima pronađu svoj odgovore na izazove, koji često nisu shvatljivi starijim generacijama, jer spirala promena u čitavoj civilizaciji dramatično ubrzava, pa matorci ne uspevaju da isprate?
* * *
A možda je ipak rešenje u tome da se ne bavimo aktivnostima protiv nego da pravimo aktivnosti za, koje će posle nekog vremena, kada dovoljno narastu, tu paradigmu ili etalon ili narativ protiv koga bi trebalo da se borimo učiniti besmislenima. Možda je rešenje u tome da postepeno, istrajno, svakog dana, zidamo, metaforički, neku društvenu građevinu ravnopravnih, ostvarenih, aktivnih pojedinaca, koja će vremenom nadmašiti, nadvisiti, baciti u senku i u prošlost peščanu piramidu, hijerarhizovanu strukturu u kojoj su neki ljudi gore, a neki ljudi dole, a neki sasvim visoko, jer piramida ima vrh. Izazov je ogroman jer nemamo ništa drugo osim golih šaka, kojima treba da potkopavamo tu piramidu, sve dok se ne bude okrunila, osula, dok se ne bude raspala i konačno nestala. Za ostvarenje tog cilja nemamo bog-uzna-kakve resurse: imamo samo gole šake, brojne ideje, posvećenost i doslednost, i… mnogo ljubavi. Ali nam više od toga i nije potrebno.
Tekst je napisan kao prilog za konferenciju „Ka novoj kulturnoj politici: protiv dogmatizma”, koja je održana 11. i 12. januara 2023. godine u Beogradu, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
