Slepilo (ijek. sljepilo; oštećenje vida, gubitak vida) zdravstveni je poremećaj koji se ogleda u delimičnoj ili potpunoj nemogućnosti vizuelne percepcije u meri koja nije rešiva primenom uobičajenih sredstva, kao što su naočare. Izvor
Slepilo
Saramagov roman-alegorija Slepilo, pisan opet jedinstvenim i svedenim pravopisom, razgolićuje ljudske reakcije u okolnostima iznenadne epidemije slepila. Kako se talas slepila neobjašnjivo širi, društvo se raspada, a pojedinci, u borbi za opstanak, otvoreno ispoljavaju „animalne” crte svog karaktera.
Iza ove prilično mračne slike ljudske prirode skriva se i Saramagova groteskna karikatura diktatorskih režima, kakav je sredinom prošlog veka zahvatio i Portugaliju, i kakav se povremeno uspostavlja u zemljama širom sveta. Kamijeva Kuga, Velsova novela Zemlja slepih, Kafkin Proces ili Goldingov Gospodar muva, Domanovićev Vođa ili Pekićevo Besnilo – samo su neke od znamenitih umetnički uspelih alegorija kojima se na izuzetan način pridružuje i ovaj Saramagov roman, njegovo najčitanije delo, secirajući psihologiju mase i fenomen vođe na primerima epidemija, ideologija i zaslepljenosti svake vrste.
„Paradoksalno, slepilo u Saramagovom romanu je alegorija o nesposobnosti da se vidi. Šta tačno treba da vidimo, šta Saramago, kao čovek i pisac koji je prošao kroz diktature i revolucije, strahuje da zapravo gledamo a ne vidimo – nalazi se na svakoj stranici ove knjige i ne može se prepričati.” Endru Miler, The New York Times. Izvor
Priča
Ima jedan dan u nedelji koji zovem „tetka dan”. Toga dana idem po jedan cvetić u vrtić „Leptirić” i čuvam ga posle podne do uveče. Igramo se škole najčešće, učimo, čitamo, gledamo crtaće. Jer tetka služi da se sve može.
I tako idem ulicom Svetog Save do ćoška sa ulicom Braće Jovanovića pa skrenem za ćošak i onda malo idem po drumu jer trotoar ne postoji jer naravno tu je gradilište”. Velika tabla bode oči upozorenje za nesretne pešake: „Za kretanje koristite slobodni deo trotoara”. „Slobodni deo” ne postoji jer je sve uzurpirano kršom i lomom, blatom i muljem gradilišta. Hodam i okrećem se da me ne nagazi neki automobil koji naravno ide svojim putem, a i ko mi je kriv što ne pređem ulicu pa onda lepo idem suprotnom stranom te opet pređem istu ulicu nakon 200 m, van pešačkog kako bi stigla do cilja.
To me podseća na igricu koju igram na telefonu za vežbanje logike. Kako najkraćim putem stići do cilja, a da te usput ne pojedu ili ne pregaze dva ili tri gusarska broda?
No dobro, stigla sam. Divno je kada vam dete potrči u zagrljaj, to je pravo poverenje i najiskrenija radost. Zatim sledi oblačenje uz priču šta je danas bilo zanimljivo, a onda smo držeći se za ruke krenule istim putem kući. Čim smo izašle napolje dočekao nas je uvek prisutan, isti prizor koji izgleda samo meni bode oči, jer nisam sigurna da je to slučaj i sa ostalima. Toga dana sam i proverila.
Prizor je sledeći, gomila đubreta svuda, blato, neograđeno gradilište, izlomljen beton nekada prilaznog puta i sve to na 10 m od ulaza u vrtić. Mlade majke, bake, deke i poneki tata prolaze pokraj nas i mi pored njih. Točkovi kolica sa bebama upadaju u rupe, deca plaču, blato šljapka, a ja kažem, vrlo glasno, „molim te pazi kako gaziš ima da budemo blatnjave do kolena”, dete me stiska za ruku i hoda na prstima. Ipak smo posle morale da peremo čizme, nije nam bilo spasa.
I tako, dok hodamo ponovo kažem glasno da me i ostali čuju, „ovo đubre je izvor zaraze”, mame, tate, deke okrenu se, pogledaju i kažu „hm daaaa” i brzo pobegnu dalje. Ponovo, jer me sve to nervira kažem „da li neko nešto preduzima po pitanju ovog gradilišta i ovog smeća”, opet se okreću slegnu ramenima i ne vide ništa. Onda ja ponovim još koju veoma čujnu rečenicu na istu temu, ali ništa.
I tako zaključim: čuju me, ali ne vide, te se setim knjige sa početka ove priče koju sam čitala pre dve godine, zgrožena radnjom, ali uporna u tome i shvatim da je to sindrom ili simptom koji se i ovde pojavio.
Jako sam tužna zbog cele stvari. Jer zaista vrtić sa dečicom koja su naša budućnost je baš tu, pored i to zaista nikoga ne zanima. Posle ćemo reći svi odoše odavde. Odoše jer stvarno ne znam kako normalan čovek i onaj koji je to nekada bio, a više nije, pored svega i da ostane.
A onda se setim pričice o muvi i pčeli, pa počnem da tražim neki cvet na tom smetlištu i videh mnogo cvetića divnih dečijih glava kako veselo idu kući. To je jedino lepo, pa na tome zadržah pogled dok ne zađosmo ponovo za ćošak u suprotnom smeru.
Usput sam u glavi prebirala misli o „slepilu” temi knjige i „slepilu” kao bolesti tela i društva i tako nastade ova priča.
Toplo preporučujem da pročitate knjigu sa početka navoda. Biće vam teško ali trud će se isplatiti, a možda i progledate.
