Slika je iz Ateljea 212 za vreme Festivala igre, ali sličan princip vlada na aktuelnom Festu i drugim kulturnim institucijama. Gledaoci su rastavljeni sedištima koja su u ovom slučaju bila blokirana trakama. Sve bi ovo imalo smisla da ne teraju i gledaoce koji su došli zajedno da sede razdvojeni, valjda da bi bili bliže ljudima koje ne poznaju i prenesu im koronu ili se zaraze od njih.
A onda pogledate u parter i ne možete da ne primetite da je gledaocima u publici iz prva dva reda i samo publici iz prva dva reda, dozvoljeno da sede zajedno. Balet je pomeren pola sata unapred, što je objavljeno samo na sajtu, a onda je kasnio pola sata tj. ipak je počeo u prvobitno planirano vreme.
Za tih pola sata uživate u pogledu na „privilegovane” i one ostale, dok se oni koji su „kasnili” svađaju sa redarkama za mesta sa svojih karata koja su u međuvremenu popunjena ljudima koji su verovatno pušteni bez karata. Gubite strpljenje i počinjete ozbiljno da se nervirate, idu vam na živce i Aja Jung i BG metro i njeni povlašćeni pajtaši iz prvih redova i kašnjenje od pola sata i ljudi koji kasne pola sata pa sada nemaju gde da sednu (a zapravo su došli na vreme).
Jedini na koje možete da iskalite svoju frustraciju su ljudi koji kasne. Imate želju da viknete na njih: Zašto niste došli na vreme, ZAR NE VIDITE DA SU SVA MESTA POPUNJENA! A onda se okrenete oko sebe i shvatite da je samo petina sale popunjena i da mesta zapravo ima na pretek.
Setio sam se saveta koji mi je dao jedan dreser pasa u Engleskoj. Ako želiš da pas reaguje na komandu NE moraš da nađeš pravi trenutak kada ćeš prvi put da je izgovoriš. Ako je to tokom igre ili u nekoj regularnoj situaciji, pas te neće razumeti na pravi način i doživljavaće NE kao običan lavež. Moraš da nađeš pravi trenutak kada je pas na najvećem oprezu i kada mu je pažnja maksimalna, a to je kada jede ili se sprema da jede. Tada je pravi trenutak da ga naučiš da ustukne od naredbe NE. Pas čeka klopu, ja već pola sata čekam balet, oboje režimo u sebi… Postavljam sebi pitanje, da li i mene možda sada neko dresira?
Ako ste pomislili da će priča otići u pravcu neke iracionalne pobune, prevarili ste se. Verujem da treba održavati fizičku distancu, da je potrebno nositi maske, da je važno vakcinisati se da biste zaštitili sebe i druge. Ovo je priča o sluđivanju. Počela je odavno, mnogo pre nego što smo gledali Aju Jung kako kupuje kartu da se vozi nepostojećim metroom, samo što su tada okolnosti bile normalnije, pa smo valjda i mi bili otporniji i lakše se nosili sa napadima na naš zdrav razum. Međutim, nastupilo je ekstremno vreme i uopšte nije naivno ostati priseban, razuman i pre svega normalan.
Da se ne izgubi ne samo razum već i elementarna ljudskost, potreban je ozbiljan, veoma ozbiljan trud.
