Zbog ograničenih čula čovek je u mogućnosti da spozna samo jedan veoma mali deo univerzuma. Da bismo spoznali pravu prirodu naše stvarnosti moramo da koristimo različite koncepte i alate. Tehnološki napredak je znatno poboljšao čovekovo razumevanje okruženja, ali i otvorio neka pomalo uznemirujuća pitanja. Zahvaljujući stalnom napretku informatike i računarstva postoji mogućnost da ćemo u budućnosti moći da simuliramo čitave univerzume. Ali, ako ovo predstavlja jednu od mogućih opcija, kako da znamo da se to već nije desilo? Šta ako nismo tvorci već kreacije? Da li postoji mogućnost da nismo stvarni, a da toga nismo ni svesni?
Ako je naše trenutno razumevanje fizike ispravno, nemoguće je simulirati čitave univerzume sa svim stvarima koje se nalaze u njima. Najveći problem predstavljalo bi procesuiranje svih dešavanja na mikroskopskom nivou koja čak i za nas još uvek predstavljaju veliku enigmu. Jedno od njih je efekat tunela, pojava gde čestica može da prođe kroz barijeru koja bi u klasičnoj mehanici bila nepremostiva. To, međutim, ne bi predstavljalo dovoljno veliki problem da ovakva ideja bude neostvariva.
Kome je uopšte potrebno milijardu galaksija? Potreban nam je samo prostor koji subjekti mogu da istraže, a koji bi ih uverio da su stvarni. Šta je sa bakterijama i ćelijama? One bi mogle biti kreirane u trenutku kada pogledamo kroz mikroskop. Zapravo, ovo dosta podseća na fenomen kvantne superpozicije.
U kvantnoj fizici, atom može biti pobuđen i nepobuđen u isto vreme. Takođe, može se istovremeno nalaziti na dve pozicije. Mogućnost superpozicije poseduju i druge kvantne čestice, poput molekula i elektrona. Ali, vratimo se na atom. Njegovu pobuđenost možemo prikazati pomoću energetskih nivoa. Pobuđeno stanje je stanje u kom bilo koji kvantni sistem, a u ovom slučaju atom, ima višu energiju od apsolutnog minimuma. Ovo verovatno ne bi zvučalo tako fascinantno da ne znamo za jednu činjenicu: kada izvršimo merenje, uočavamo samo jedno stanje.
Nakon ovoga postavlja se logično pitanje: kako uopšte znamo za prisustvo superpozicije? Da bismo je demonstrirali potrebno je da kvantnom objektu – atomu, pošaljemo elektromagnetni talas. Kada je ovaj talas podešen s prigodnom frekvencijom atom se kreće naizmenično između pobuđenog i nepobuđenog stanja. Ukoliko se stanje atoma izmeri nekoliko puta i izvuče prosečna vrednost, uočavaju se tzv. „rabi” oscilacije. U stvarnom životu kvantni objekat nikada nije kompletno izolovan već se, naprimer, može sudarati sa drugim atomima ili biti spojen sa elektromagentnim poljima. Zbog toga superpozicija prestaje nakon nekog vremena i oscilacije nestaju. Ovo znači da atom na početku zaista može biti u dva stanja istovremeno, ali da na kraju može biti samo u jednom, nasumično izabranom. Vreme za koje je potrebno da superpozicija nestane naziva se vreme dekoherencije i ono daje vredne informacije o interakcijama između kvantnog objekta i njegovog okruženja, ali je krucijalno i u kvantnom računarstvu.
Dakle, ne moramo simulirati kvadrilione atoma stolice, automobila ili nekog drugog objekta. Dovoljan je samo spoljašnji sloj, dok objekat može biti prazan sve dok ne odlučimo da ga prerežemo ili otvorimo. Stoga bi minimalan zahtev za našu simulaciju bila svest naših virtuelnih ljudi. Oni moraju samo da misle da je simulacija stvarna. Prema Niku Bostromu koji je prvi izneo argument simulacije, za potvrđivanje našeg postojanja unutar simulacije potrebno je da pet pretpostavki bude tačno.
Prva pretpostavka je da je moguće simulirati svest. Još uvek ne znamo šta je svest zapravo, pa ćemo za potrebe ove teme pretpostaviti da je svest moguće stvoriti simuliranjem mozga. Mozak je najkompleksniji deo ljudskog tela, i ako izmerimo sve interakcije između moždanih sinapsi kao jednu operaciju, dolazimo do broja od oko 100 miliona milijardi po sekundi (ili deset na sedamnaesti stepen). Pretpostavimo da nam je potrebno deset na dvadeseti stepen operacija da bi simulirali samo jedan sekund ljudske svesti. Moramo uzeti u obzir i da ne želimo da simuliramo samo svest jednog čoveka, već čitave ljudske civilizacije kroz istoriju, recimo, 200 milijardi ljudi sa prosečnim životnim vekom od 50 godina. Ovo bi značilo da bi nam bio potreban računar koji bi mogao da vrši trilione i trilione operacija po sekundi, više od broja zvezda u univerzumu vidljivog golim okom. Ovakav računar je prosto nemoguće napraviti. Ili možda i nije?
Druga pretpostavka je da tehnološki napredak neće prestati u bilo kom skorijem periodu. Ukoliko pretpostavimo da će se napredak dešavati u istom kontinuitetu kao i do sada, biće moguće postojanje civilizacija koje će se protezati kroz čitave galaksije i posedovati neograničenu računarsku moć u jednom momentu. Računari koji mogu da izvršavaju trilione i trilione operacija su ljudskom umu nezamislivi, ali već postoje koncepti za računare koji bi ovo mogli da postignu. Jedan od takvih koncepata je Matrjoška mozak, teoretska megastruktura izgrađena od milijardi delova koji kruže oko zvezde hraneći se njenom radijacijom. Ovakav računar bi mogao da simulira hiljade, ako ne i milione ljudskih civilizacija u isto vreme. Računari budućnosti, poput kvantnih računara visokih performansi, mogli bi da ovo postignu sa znatno manjom veličinom, recimo poput jednog većeg grada ili i manje.
Treća pretpostavka je da napredne civilizacije neće uništiti jedna drugu. Ukoliko bi u nekom momentu došlo do rata između civilizacija cela priča bi praktično pala u vodu. Posmatrajući univerzum očekivali bismo da on bude prepun vanzemaljskih civilizacija, ali do sada nismo uočili nijednu. Razlog za ovo bi mogli biti tzv. „veliki filteri”. To su prepreke poput nuklearnog rata, asteroida, klimatskih promena ili crnih rupa, koje bi život morao da premosti kako bi opstao. Ako je život suštinski samodestruktivan, simulacija ne postoji.
Četvrta pretpostavka jeste da napredne civilizacije žele da pokreću simulaciju. Ideja o pokretanju simulacije bi mogla zvučati smešno našim potencijalnim tvorcima koji bi se sa svojim karakteristikama mogli uporediti sa konceptom bogova. Ali, ako su prethodne tri prepostavke tačne i neko zaista odluči da stvori takvu simulaciju, postoje šanse da živimo u simulaciji.
Peta pretpostavka je da ukoliko postoji veliki broj simulacija, verovatno se nalazimo u jednoj od njih. Prepostavljajući da su civilizacije toliko napredne da su dostigle neograničenu računarsku moć, mogle bi pokretati milione, pa čak i milijarde simulacija u isto vreme. Ovo bi praktično značilo da postoje trilioni i trilioni svesnih bića, i da za svako biće stvoreno od krvi i mesa postoji milijardu simuliranih.
Argument simulacije je prilično kontroverzna tema u naučnim krugovima poslednjih godina i zbog velikog broja pretpostavki koje ne možemo da testiramo u ovom trenutku, većina je smatra potpuno beznačajnom. Jedno je sigurno, naše postojanje nije ni manje ni više strašno ili bizarno šta god da je prava istina. Jedino što nam preostaje je da provedemo život najbolje što možemo i, ako smo zaista u simulaciji, ponadamo se da se niko neće saplesti o kabl.
