Kad smo bili mali furt smo se sigrali neki’ ratova al’ nismo baš imali igračke za to. Prvo smo nosali kojekekve letve, granje, neke stare cevi i šipke il bi štogod našli po šupama i to nam k’o bilo oružje. Jedan dan dođe onaj tišler. Don’o šalone što je dejka onomad naručijo pa i’ montiro i popra’ljo pendžere da bolje dihtuju kad dune onaj naš vetar. Gledi on nas i naše batine i šipke pa odjedared vikne:
– U bre, kak’i ste vi to junaci i kak’i je to rat kad se sotim sigrate. Jedared da dođete da vam opravim sve to kako treba pa da bidete prava vojska.
A mi ne trepćemo. Ne trepće ni on, jel malko gledi nas a malko, onako ispod oka komšinicu Bisu, udovicu. Bisi muž rano umro, nama bilo žao što je bijo dobar čovek, al’ nam još žalije što nisu stigli da naprave dece, bilo bi nas više u komšiluk da se sigramo. I tako gledi on nju, a bogami i ona njega. Pa kuje one šalone sve se mis’im saće prs’ da potrefi sa čakancom. Al nije, promašijo je.
Ni’mu bilo lako. Visi na one lotre k’o roda, na jednu nogu, a ne zna di će pre da gledi. Dole mi zadžakali šta će sve da nam opravi. S jedne strane pendžera baba zapoveda da popravi one hoklice, još kade je odn’o, Bog je zaboravijo. A ovamo dejka naručuje da mu za preksutra opravi šamlicu što su pričali kad su se otojče vid’li na pijac. Pa sve objašnjava kako mu hoklica visoka kad nuz furunu iz kotarice kruni kukuruz neg’ je bolje kad bi im’o jednu šamlicu, to je tako snisko i taman… a ovaj kroz zube samo:
– Dooobro, dooobro, sutra.
Bisa k’o za inat ne mrda od onog njenog kapidžika a još otkad je ’tela da uđe ukuću.
Odjedared sa strane zove Žika što je furt bijo najlukaviji i nešto šapuće i objašnjava. I bilo je tako k’o što je smislijo. Sutra k’o slučajno vid’o on majstora tišlera pa mu kaže kako su mati njegova i Bisa pile jutros kafu pa je Bisa nešto njega spomenula, pa se sva zarumenila, pa sve tako, zna ovaj lukavi da sve to nakiti. Pa ga k’o usput pita kad će da bidu one naše sigračke, eto i Bisa je vid’la da mi furt vučemo neke daske i letve.
Eto sutra tišlera, gura puna kolica mačeva, pušaka, kopalja i strela a sve od drveta pa nam sve objašnjava, te to je od vrbe, to je lako a neće da se skrlja i sve tako. A sve ispod oka viri u Bisin kapidžik. Lukavi Žika je još odjutros materi kazo kako se tišler furt raspituje za Bisu, a ova ne bila lenja pa joj odma’ to kazala. Kad je tišler podelio „oružje” Žika mu, onako u po’ glasa k’o tajno kaže kako je i Bisa pitala kad će da dođe, k’o i ona ima neka vrata da se opra’ljadu. I on pravo na Bisin kapidžik, a ova ga izgleda i čekala s druge strane. Dugo majstor nije izišo napolje. Sutra stigla šamlica, za neki dan hoklice. Bisa cvrkuće, a tišler se furt nešto smejulji.
Kad smo babi ispričali šta je sve Žika spletkario, samo je tiho progunđala, eto nedu ljudima ni sami na miru da bidu nuz ove lukave. Al’ dobro je ispalo. K’o da je i babi malko zaigro brk, al’ nisam siguran. Ona ionako furt nešto mljacka i gunđa.
