Markus Aurelijus, veliki rimski imperator sažeto je rekao sve što treba da znamo:
Čovekov život je ono što njegove misli naprave od njega.
Kakve su misli u glavama prosečnih gledalaca obojenih televizija, konzumenata rijaliti programa, informerističkih toaletoida kada čuju presudu i vide tumačenje advokata u vezi sa slučajem gazdinog malog koji je džipom zgazio devojku i nastavio vožnju kao da se ništa nije desilo? Kakav je to život kada to sve moraš da prećutiš? Gde je sada sveprisutni bog i njegovi ambasadori na zemlji, gde je njegov moćni glas i pravedni gnev?
Kuda smo se to mi kao narod zaputili? Šta smo od sebe napravili? Koliko još dece treba da strada da bi „Olimp” preživeo? Ako taj vrh preživi, znači da je to kraj. Kako izgleda kraj jednog naroda, mi ne znamo. Niko ne zna, jer ni jedan narod u istoriji ljudskog postojanja nije se izjasnio kao, na primer: Sad je dosta, mi od sutra više ne postojimo! Nestajanje naroda je spor proces i verovatno mu prethodi nekakva degradacija, dekadencija ili slično, a ovo mi liči na to.
Odavno se desila kosovizacija čitavog političkog prostora. Onda je usledila beogradizacija države pa je sa tom centralizacijom i ostalim pratećim pojavama došla degradacija pameti i sumrak morala. A da se istorija ne bi ponovila na najružniji način, „1300 kaplara” je emigriralo nekoliko desetina puta bez povratne karte. Dosadilo im je da gledaju i slušaju jedan te isti TV Dnevnik više od trideset godina. Mi ga slušamo više od pola veka.
Jednu istu Nušićevu predstavu gleda ovaj narod stotinu sezona i smeje se plačući na sav glas. Ne razume puk da su oni sami i glumci i publika, da ih neimenovani veliki majstor vrti u krug i da je zavesa odavno spuštena, a predstava se igra iza nje. Igraće se do kraja, dok neko ne ugasi svetlo. Kada se ugasi svetlo nastaće mrak. Mi jedino ne znamo koje će boje biti taj mrak, za sada je ružičast. Takve je boje i pravda, a i pravda je predstava koja se igra iza one iste zavese.
U fazi raspada i nestajanja, mrak može bit jedna sasvim udobna sredina za bića kojih uskoro neće biti. Čak i ako bi neko upalio svetlo u pokušaju da ih spase, svi bi na sav glas dreknuli – GASI!!! Šta će nam svetlo? Šta će nam boje? Monohromatska siva trulež prožima sva naša tkiva… kome treba boja, lepota, umetnost? Malo crvene možda, tek da podseti na našu slavnu krvavu prošlost.
Šta će nama dekontaminacija i detoksikacija političkog prostora kada se sasvim lepo osećamo u našim malim životima zatrovanim grubo izmaštanom istorijom i obojenim TV lažima?
Šta će nam svetlo kada u mraku ne moramo da gledamo ono što smo od sebe i naše stvarnosti načinili.
Ako upalimo svetlo, ugasićemo mrak. Šta ćemo onda sa tolikim mrakom u glavama?
Ima li nam spasa?
Svi mitovi na kojima je građena naša istorija kažu da uvek postoji slamka spasa. Da li su to verni prijatelji i braća iz daleka ili je carstvo nebesko, nije važno. Spasenje postoji i valja mu se nadati.
Ali… slamka ipak nije dovoljna, poslednja je misao davljenika!
