Mnogi govore da je Amerika prostor slobode i novih mogućnosti. Verovatno misle na kapitalizam kao sistem koji svojim podanicima otvara te mogućnosti i šanse da ostvare „američki san” ili neki drugi vid boljeg života u skladu sa zahtevima i standardima ovog vremena. Teorija kaže da je socijalizam sve suprotno od toga – kontrolisan, zatvoren sistem neslobodnih pojedinaca bez šanse da se ostvare na bilo kom polju u modernom svetu i prema tome siromašni i zaboravljeni. Ali, koliko razumem mi smo sada kao zemlja i narod u kapitalizmu. Pa zašto je taj naš kapitalizam tako neuspešan ako smo njime prihvatili sve vrednosti modernog, zapadnog sveta? Odgovor bi trebalo da sadrži i objašnjenje kako to da su u našem modelu socijalizmu ipak neke stvari funkcionisale mnogo bolje nego danas.
Da li se razlog može tražiti u istoriji uključujuči pri tom mnogobrojne teorije zavere, negativne emocije spoljnog sveta preme nama – malom, pravdoljubivom narodu – ali i kvalitet odluka vlasti u određenim kriznim momentima? U geopolitičkim koordinatama i nepovoljnom položaju „naše kuće” na sredini puta koja svima smeta, a naročito onima koji žele na „topla mora” štagod to značilo? Ili je razlog u našoj nesposobnosti da prihvatimo promene i time uhvatimo priključak sa vremenom? Lutanja po istorijskim putevima i stranputicama nisu mogla biti bez uticaja na karakter saputnika kao i na razumevanje i prihvatanje problema koji nas vekovima prate.
Verujem da karakter svakog pojedinca nije samo rezultat nekih genskih kombinacija već i posledica raznih eksternih faktora. Poželjan karakter biračkog tela i podanički mentalitet može se kreirati primenom mnogobrojnih manipulativnih tehnika. Sve je to u dugoj istoriji političkih procesa precizno planirano i više puta primenjeno u praksi sa promenljivim uspehom. Naravno da je u to morao biti uključen i stručni kadar od psihologa do marketinških eksperata pa sve do likova kao što je Toni Bler, a sve to da bi se ostvario potreban politički rezultat. To se dešavalo u novije vreme i mnogi pamte, možda i razumeju, a na kraju – zbog toga mnogi i protestuju.
Ali, problem ovog društva nije od juče niti je nastao u poslednjih 20 godina. Problem je ugrađen u „sistem” i postoji od samih početaka i pokušaja da se na Balkanu napravi država koja liči na evropsku, modernu, ali da to baš i ne bude. Niz nerešenih situacija iz istorije i samog procesa stvaranja i organizovanja države na ovom mestu, uporno ponavljanje grešaka i nespremnost da se država uključi u razvojne svetske i evropske tokove, doveli su do ekonomskih, demografskih i egzistencijalnih problema. Ukratko – opstanak je u pitanju.
Na otvorenoj sceni, ali i iza zavese vlada konfuzija i haos. Čini se da su se marketinški „eksperti” malo preigrali pa podanici više nisu u stanju da razlikuju crno i belo, dobro od zla, naše od njihovih, niti ko smrdi a ko miriše. Magla je gusta i put jedva vidljiv, mnoge opasnosti vrebaju a vođe nema da nas povede u sigurnost. Potreba za vođom jedan je od problema većinskog dela političkog subjekta zvanog narod. Dugo to traje. Nije za čuđenje da su se takve stvari dešavale u daljoj prošlosti u uslovima nedostatka infrastrukture i nemogućnosti da se narod opismenjava, obrazuje i informiše. U to vreme crkva je odigrala značajnu i pozitivnu ulogu. Kako se razvijala politička infrastruktura, javljala se i potreba za kontrolom biračkog tela i drugih demokratskih institucija. To traje i danas, nije naš izum i manje-više je svuda u svetu zastupljena pojava. Kod nas je jedino uvek bio prisutniji faktor uticaja koji ne pripada demokratskim standardima u Evropi: nasilje, korupcija, pritisak vlasti na političke subjekte, manipulacija medijima itd. Sve do veza sa kriminalom i sumnjivim izvorima finansija.
Da li je „projekat” počeo sa Karađorđem i Prvim srpskim ustankom ili sa Garašaninom, začetnikom ideje o državi koja bi obuhvatala sve južnoslovenske narode i prostore, biračkom telu nije ni važno. Koga još briga šta se dešavalo pre 250 godina. Ipak, neke podudarnosti između onog vremena i sadašnjosti nemoguće je zaobići. Na primer: Ilija Garašanin „smatrao je običan narod nesposobnim štićenikom države.” Možda bi se to moglo primetiti i u odnosu današnjih vlasti (u poslednjih nekoliko decenija) prema običnom narodu. Ne bi ovo trebalo tretirati kao „izvučeno iz konteksta” nego kao realnu situaciju u kojoj se vlast nalazi kada treba da formira neku potpuno novu, narodu malo poznatu formu suživota. Jedina razlika je što se u ono vreme sa stvaranjem države počinjalo od nule, a danas se počinje na temeljima jednog namerno srušenog ideala, države kakva je izgleda bila jedino moguća kvalitetna forma života na turbulentnom Balkanu. Da li će ta otvorena rana našeg sećanja ikada zaceliti, nećemo znati? Nadajmo se da će nas istorija Jugoslavije nadživeti, ako se to desi još ima šanse za nas.
Kako sačuvati jednu tako dobru ideju kao što je bila velika Jugoslavija, realizovati je u praksi sa potrebnim modifikacijama i napokon pripitomiti nemirni Balkan, pitanje je za generacije koje će doći posle nas. Neprijatelji ove ideje, neprijatelji budućnosti su na sceni, jači su nego ikad. Njihova snaga je u slabosti protivnika. To znači da je najefikasnija borba protiv njih, rad na sebi. Znanje je moć, jedna je od prvih lekcija koje smo dobili u školi. To je to. Verovatno je u toj neshvaćenoj potrebi za znanjem i sadržana ona pomenuta greška u stvaranju i vođenju države na ovom terenu. Problem bi mogao biti u redosledu poteza koji je do danas, sa izuzetkom Jugoslavije, ostao pogrešan. Naime, od samog početka primarno je isticana potreba za uvećanjem teritorija dok je obrazovanje i znanje bilo zapostavljeno. Zato smo imali vrlo nepovoljnu statistiku vezanu za pismenost stanovništva, a ni danas ne stojimo ništa bolje.
Jugoslavija jeste bila izuzetak jer je izdvajala mnogo veći procenat iz budžeta za obrazovanje i kulturu. Na kraju, najveći deo obrazovne infrastrukture izgrađen je u SFRJ, kao i domovi kulture, bolnice itd. Samo još da sve te zgrade malo okrečimo i promenimo sijalice (one iz Titovog vremena su juče pocrkale) pa idemo direktno u Evropu.
