Povratak u školu!

Eppur su muove!

Druga polovina avgusta i približavanje početka nove školske godine su kod nas uvek bili ispraćeni određenim brojem sasvim predvidljivih pojava i procesa. I onih lepih i onih ružnih. Roditelji se klackaju između briga oko troškova za nabavku školskog pribora i olakšanja što će uskoro bar polovinu dana neko drugi biti zadužen za njihovu decu. Učenike hvata bluz poslednjih dana bezbrižnog leta i prijatno uzbuđenje povratka u školsko dvorište – među drugare, simpatije, omiljene nastavnike. A nastavnici, oni su naravno već sada nameračeni da štrajkuju i ponovo zatraže povećanje plata. Vrativši se posle mesec-dva odmora za svoje katedre – skratiće časove, izaći na ulice, duvati u pištaljke… Ministar će dati neke izjave, najaviće povećanje plata, govoriće o novim izmenama planova i programa, modernizaciji, digitalizaciji, omraženoj racionalizaciji… I, malo po malo, počeće nova školska godina – 2018/2019!

Ali ima ipak još nešto što će obeležiti ovu školsku godinu. Poigrajmo se uloge koju naš predsednik tako rado igra i recimo to glasno i jasno: Biće ovo najdepresivnija školska godina u novijoj istoriji Srbije!

Zašto?

Razloga je mali milion i oni su jasno vidljivi, ali nećemo o svima njima! To da vam pričamo o malim platama zaposlenih u prosveti (molimo vas, obratite pažnju da govorimo o svima koji rade u prosveti. Mislimo i na tetkice, kuvarice, servirke, knjigovođe, domare, ložače… mislimo na sve zaposlene) nema puno smisla jer to je zaista jedna izlizana tema! Ali, priznajemo, jaka je to tema i ako ovih dana i bude nekih štrajkova, oni će zaista i biti vezani za plate, materijalnu nadoknadu, zasluženu zaradu, novac, keš. Ali mi ipak nećemo o platama! Nećemo ni o racionalizaciji! Jeste, zatvaraće se škole, gasiće se odeljenja, spajaće se ustanove, gomilaće se kadrovi na listama viškova i nepotpunih normi. Biće otkaza, otpremnina, armije nepotrebnih … Ali, opet, nećemo o tome, jer je i to dobro poznata tema i o tome se sve više-manje zna. Čemu više lamentirati nad činjenicom da su nam škole građene za generacije koje se sada već spremaju za penziju?! Nećemo ni o reformama u prosveti, o svim tim sumanutim eksperimentima naživo, o svim tim zverskim poduhvatima koji se sprovode kao da su sami sebi smisao i kao da zapravo ni ne treba da služe nečemu, vode nekuda… Ali, nećemo o tome!

Pa dobro, o čemu ćemo onda, zašto će baš školska 2018/2019. godina biti najdepresivnija u novijoj srpskoj istoriji?!

Poenta prosvete i školstva je u tome da od dece napravi pametne, sposobne, misleće i slobodne ljude. Škola treba da emancipuje, da od deteta, koje je zavisno od svojih roditelja i institucija društva, napravi samostalnu i slobodnu ličnost koja je spremna da sama pravi sopstvene životne izbore i koristeći sve svoje stečene potencijale krene u borbu za sopstveno mesto pod suncem. Sloboda i potraga za ličnom srećom, u tome je glavna poenta, rekli su još davno neki Ameri. Gde je ovde sloboda? I kako tačno izgleda potraga za srećom u Srbiji? Škola bi trebalo da od 1. septembra pa sve do 1. jula govori svojim učenicima šta je istina. Ali podsetimo se Komenskog. Šta je ono što dete vidi oko sebe, šta je ono što dete čuje, šta je ono što savremeno dete u Srbiji živi? Istina je da savremeno dete oko sebe vidi, čuje i živi samo ludilo. Ludilo, to je ono kada realnost ide jednim kolosekom a ludak jednim sasvim drugim. (OK, nedavno je objavljen i lepo iznagrađivan odličan roman koji pravi mudru distinkciju između gluposti i ludila ali ne bismo sada o tome.) Savremeno dete u Srbiji živi jedno glupo i tupo i besmisleno ludilo. Živi u cirkuskoj šatri ispod koje se ne čuje ništa osim jednog glasa i jedne pesme. Gleda se samo jedan film i traka se vrti u krug od jutra do mraka. TV radi bez momenta belog šuma – predsednika smenjuje farma, farmu parovi, parove predsednik – i prođe ti dan! I nema belog šuma. Dođe drugi dan u kojem je za doručak grand parada, za ručak predsednik a za večeru ono što ostane od ručka… I onda je več pola nedelje prošlo i više nije važno to što je mama nezaposlena a tata mota kablove za dvesta evra. Uključi TV, ako si se uopšte usudio da ga isključiš! I onda ljudi beže, smuči im se! A ako već ima neko ko neće ili ne može da beži, onda mu ovo društvo pripreti ponovnim uvođenjem služenja vojnog roka ili otvaranjem još hiljadu, još dve hiljade, novih radnih mesta sa motanjem kablova za dvesta evra. I ako ti ni to nije dosta, e, pa, onda samo prošetaj do trafike i pogledaj naslovne strane tabloida – rat je već počeo! Nisi ni znao, čoveče! I onda je već cela nedelja prošla i skoro je oktobar i više zaista nije važno to što je mama nezaposlena a tata mota kablove za dvesta evra. Ima li života ispod te cirkuske šatre? Ili bi u slučaju nestanka struje počela previše da liči na mračni i memljivi podrum?! Tada bar ne bismo znali šta nam se dešava, ovako bar znamo!

Nastavnik koji tog ponedeljka ujutro stane za katedru bi već na tom prvom času, tog prvog dana nove školske godine morao da prenese – ili još pre samo potvrdi – učenicima tu istinu. Makar krišom, kao uplašeni Galilej onomad – Eppur su muove! A istina je jedna – ljudi žele da žive, da budu slobodni i da sami traže svoju sreću! Ljudi odavde beže jer žele da žive a ovde – u ludilu ispod cirkuske šatre – života nema. Nema ni slobode. Nema stoga ni sreće koju bi mogli tražiti. Ljudi žele da žive, da budu slobodni i da sami traže svoju sreću a to ovde ne mogu. I zato odlaze odavde! To je istina koju nastavnici treba da prenesu svojim učenicima. Ali – iz nekog razloga – to se još uvek ne dešava i realnost nastavlja da ide svojim kolosekom a škola taljiga jednim sasvim drugim, samo što vreme odmiče i možda će se već ove školske godine pojaviti prvi sedmogodišnjak koji će na početku drugog polugodišta dići ruku i besno upitati za svoje drugare iz odeljenja – gde su i zašto se još uvek nisu vratili sa raspusta?!

Objasni TO nastavniče!