Podeljeno društvo

Objavljeno 20.04.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Ne znam kome se zapravo obraćamo kada pišemo ovakve tekstove? Odavno smo duboko podeljeno društvo sa ozbiljnim stepenom nerazumevanja između te (bar) dve velike grupe. Kada u tu konfuziju uključimo i brojne frakcije, zaista je teško u komunikaciji uspostaviti minimum razumevanja naše komplikovane situacije. Ko tu šta razume, tome služi pitanje iz prve rečenice? Oduvek smo bili podeljeno društvo. Kada je bilo potrebno jedinstvo koristila se nekakva sila ili bilo šta drugo što izaziva ozbiljan strah, a sve što je potrebno tako inicirati nije stvarno nego je simulacija stvarnosti. Pa kada treba da izvučemo dobit iz neke situacije, ne umemo to stvarno nego nekako „na mufte”, neko muljanje koje nam se gotovo uvek obije o glavu. I dobit izgleda kao simulacija dobiti pa na kraju ispadne mućak i ništa od jedinstva.

Saberemo se jedva. Pa se onda oduzimamo i delimo. Retko kad se umnožimo. Ne razumeš ti tu matematiku. To ti je kao šahovska partija sa živim figurama. Naizgled, igra nema baš čvrsta pravila, ali učesnici su poznati svima, veruje im se i ne sumnja u povoljan ishod.

„PARTIJA ŠAHA SA ŽIVIM FIGURAMA”

Malo se pomešamo tek da zbunimo neprijatelje pa se opet pritajimo i pravimo ludi. Pažljivo biramo kraljeve i dame, lovce i topove držimo po strani, naoružani su i opasni. Desi se da lovac slučajno ili namerno opali i smakne kralja što samo po sebi nije strašno, mi nađemo drugog. Ubedimo ga ili prisilimo da bude vladar i to je to.

Nije dobro što postoji mogućnost da u međuvremenu kraljica vlada, to je velika nesreća. Sva proročanstva kažu da žene nisu za vlast i mi to poštujemo. Sa prorocima se ne treba igrati, ozbiljna je to stvar.

Dešavalo se da i kraljica bude smaknuta zajedno sa kraljem što je nekako bivalo bolje. Odmah se proglasi novi kralj, nađe mu se prikladna kraljica, nešto malo promeni i nastavi igra kao da ništa nije ni bilo.

Povremeno napravimo grešku pa za kralja izaberemo konja. To je tek cirkus, ne zna se „ni ko pije, ni ko plaća”. Takav obično dovuče svoje rođake i prijatelje da mu pomažu. Naprave haos pa posle treba tona vremena da se sve uredi i popravi. Tako to bude kad konji vladaju.

Topovi kada zagrme to tek ne valja. To je znak da će pre ili kasnije pešaci zavladati, a onda… spasavaj se ko može. Tu nastaje velika gužva, situaciju je teško predvideti i tako ova naša mala šahovska partija lagano klizi u stanje u kome je teško ostvariti povoljan rezultat.

Kada se igra promeni i pešaci postanu ozbiljna snaga, oni nezadrživo krenu napred rušeći sve pred sobom i tu nema spasa. Oni nemaju respekta prema kraljevima i kraljicama. Lovce i topove brzo savladaju, a konje zauzdaju i onda pobeđuju. Kada pobede, lovci i topovi prelaze na njihovu stranu, oni menjaju pravila igre i sve ostalo se menja.

Ipak, ne bi mi bili mi kada ne bismo smislili i druge načine za dobijanje partije. Prvi je: pomešati crne i bele figure. Kada se ostvari stanje kontrolisanog haosa, crni požele da budu beli i obrnuto. Kao bez glave preleću u onu drugu grupu misleći da će im tamo biti bolje. Ko uhvati više preletača ima više šanse za pobedu u igri.

Drugi način je da se konfuzija u protivničkom taboru izazove podelama. Tako i crne i bele figure dobijaju frakcije, grupe i podgrupe. Konfuzija može biti takva da konj umisli da je top ili nedajbože – kralj.

Onda nastaje ta matematika podela, sabiranja i oduzimanja. Igra u tom slučaju traje malo duže. Znam za jednu koja na Balkanu traje već skoro 200 godina.

Jednom će neko morati da pobedi. Ili preciznije – neko će morati da izgubi.

Ostavi komentar

  • (not be published)