„Ej sinovac! Dođi ovamo da te nešto pitam”, dovikne mi preko ulice deda Lala Kotromačov. Sedeo je na klupi ispred kuće, brade oslonjene na krivu palicu, sa velikim brkovima usukanim u stranu i opancima na nogama. Kažu da je svojevremeno bio jedan od najjačih ljudi u selu. Išao je i leti i zimi razdrljen, maljave grudi su prkosile mrazu, a ručerde do lakata bile gole. Zdravlje, snaga i grudnjak su ga čuvali od zime. E taj grudnjak kad obuče i šubaru kad stavi na glavu za Malu Gospojinu, ne skida ih do Đuređeva dne. Sad je, sa svojih preko osamdeset, delovao sitan i sprčen, prosto se istopio.
„Čujem da pišeš…”, zastane, pa me pogleda sitnim pronicljivim očima.
„Pišem, pomalo”, odgovorih.
„ Poznavo sam ti i dedu i oca”, nastavi on, „a o prandedi sam mlogo slušo. Pošteni ljudi… Nego, ‘oću da ti ispričam nešto, pa ti ako ‘oćeš zapiši, a ako ne, nikom ništa. Ja sam to slušo od ljudi na sabor, a i deda mi je ko malom prič’o”“, malo pročisti grlo i počne:
„Ne znam dal’ se to još uvek dešava, to nečisto, al’ znam da danas malo ko veruje u te priče. Pre kad nije bilo radija i televizije, ljudi su se skupljali na sabor ili na prelo zimi i ubijali vreme raznim pričama. Možda su nešto i izmišljali da bude zanimljivije. Ko će ga znati? Ja ipak verujem da ima tu nešto.
Ima onaj deo atara, znaš, između vinograda i baština, što ga zovu Žirovnica. Tu su se dešavale čudne stvari, uglavnom noću. I danju, al’ ređe. Prič’o je moj komšija Slavko Sapundžini, vozio je kukuruz i usred bela dana počeli su da s koli spadu klipovi. Ajd da je mlogo natovario, il’ da je bilo truckavo, a ovo na ravan put, kad se okreno, a ono trag. Samo se žuti. Odjedared, u kukuruz pored puta počne nešto da se komeša, krja tuluzinu i arlauče. Konji se poplašu, pa u beg…
Na isto mesto mesto Steva Purgulj priča da je njegov otac isto vozio kukuruz, ost’o je na njivu da iseče tuluzinu pa je okasnijo, smrklo se al’ je bila mesečina. Baš tu, ispred njega na put iskoči jazavac, uspravi se na zadnje noge, veliki skoro meter i po i progovori ljudskim glasom: Gazda daj malo kukuruza za moju decu. Steva kaže da se otac tol’ko poplašijo da je obnevidijo. Kad je došo k sebi, od jazavca ni traga, al’ je pored puta stojala gomila kukuruza, tačno onolika kolko je na kola falilo. Samo je ošin’o konje i bež. Di da skuplja kukuruz, taman posla.
Bilo je da na taj deo puta ljudima spadne točak ili se skrja ruda iz čista mira. Jednu jesen, priču ljudi, da niko iz atara nije mogo da dovuče tuluzinu. Kako stigne na Žirovnicu, pajvan se odreši i polak voza spadne dole. Probali su da vezivadu svakojako, al’ uvek se odrešijo. Ondak su digli ruke i išli okolo preko Zeldoša, sedam duži dalje… Moj otac mi prič’o da mu se jedared poćudili konji na Žirovnicu. Vrać’o se iz susednog sela, nosijo vunu u vunovlačaru da se redi. Malo svratio u kafanu, pa zagin’o. U’vati ga noć. Kad je stigo na Žirovnicu konji stali i ni makac. Siš’o je s koli, probo da ih povede, neće. Samo strižu ušima i stoju ko ukopani. Švićko ih s kamdžijom, ništa. Otkačijo štranjke, ni makac. Udri s drpčanikom, ma kakvi… Mora da je prošla ponoć. Nigdi nikog. Šta sad da radi? Ne ostavlju mu se konji i kola. Zapali cigaru, kad začuje odande odakle je doš’o topot. Al’ topot triput jači neg’ obično. Kav da grmi. Gleda tamo natrag, pomrčina je ko testo gusta, samo se sve glasnije čuje udaranje kopita. Pogleda u naše konje, a njima se uši siju nekom zelenkastom svetlošću, sve jače i jače. Trgli se konji, trupku u mesto i odjedared jurnu. Otac spadne sa sica i otkotrlja se u razor. Galopiru naši konji, kola odskaču na džombe i rupe, da se pokrju, a za njima trču Todorovski konji, tri metera visoki, griva i repovi im se siju, kav plamen, a oči razrogačene samo sevu. Rnje im se raširile, huči iz nji’ dok dišu kav parnjača. Otac je usto sav ugruvan. Uvatijo zort od toga što je vidijo. Kolena mu klecu, jeza mu se prepela nuz kičmu, a kosa se digla od stra na glavu.
Ne zna kako je stigo kući. Pred kapiju su konji stojali mirni kav da ništa nije bilo, al’ su bili svi u penu. Sutra je narod pričo kako su više nji’ vid’li te noći, kad im vreme nije, Todorovske konje u selo. Neko tri, neko pet, neko šes’. Preskakali su zidove, trčali po baštama, zaigravali se na raskrsnice…
E sad šta je bilo?
Kažu da je na to mesto, u Žirovnicu, još za vreme Franc-Jozefa neko iz sela ubijo jednog džandara. Našli ga u kukuruz nožom izbodenog. Neki priču da je bijo Švaba, neki da je Madžar. Nikad se nije saznalo ko je ubica. U glavno taj nesrećnik je im’o ženu i osam deca. Deca ostala siročad. Žena se čupala za kosu i vikala:
A ko će decu da mi rani? Ko će decu da mi rani? Proklet bijo ko je to uradijo!
I zoto se te stvari dešavu. Radi kletve ispašta celo selo”.
Kad saslušah priču, kroz glavu mi prolete sećanje na jedan događaj od pre desetak godina. Nekoliko dana je bez prestanka duvao vetar. Te večeri se smirio i ja zakačim prskalicu za traktor i odem na njivu da isprskam repu. Završio sam prskanje pod farovima i krenem kući, klaj-klaj. Kad sam stigao na Žirovnicu, traktor se iznenada ugasi. Zaverglam, bljucka dim iz auspuha, ali neće da upali. Probam drugi, treći put… Isto. Verovatno je dovod goriva pomislim i uhvatim se za kutiju od alata. Tada začujem u kukuruzu pored puta veoma glasne zvuke, nekakvo komešanje koje potraja dvadesetak sekundi, a onda se sve utiša. Nije mi bilo prijatno u onom mraku, očekujem da nešto izleti iz kukuruza. Sve je mirno. Više od malopređašnje buke me uznemiri ta jeziva tišina. Neverovatna, zlokobna tišina. A onda vetar poče da duva i kukuruz progovori poznatim umirujućim šuštanjem. Mahinalno ponovo zaverglah, traktor iz cuga upali i ja za par minuta zaboravim ceo događaj. Ne bih mu se nikad u sećanjima vratio da me na to ne podseti deda Lala svojim kazivanjem.
„Fala deda Lalo što si mi isprič’o”, kažem mu, sagnem se pa ga poljubim u ruku, takav je red nekad bio.
„Živ bijo sinovče!”, odvrati deda Lala, vidim milo mu je.
Crepaja, 5. septembar 2021. g.
