„Moj bol”

Bila je najlepša u „Brankovoj” školi, a čini mi se i u našoj stodrugoj, gimnazijskoj generaciji. Možda sam subjektivan jer smo 12 godina išli zajedno u isto odeljenje, počev od prvog osnovne, pa sve do kraja Gimnazije. Živela je sa majkom, bankarskom službenicom na Tesli i zato ne čudi, što se posle nesvršenih studija jezika na Filološkom, zaposlila upravo u banci. I sve po redu, uskoro se udala, rodila dvoje dece. Viđao sam je ponekad u kraju, a mnogo češće u banci, kada mi je stalno završavala nešto oko tekućeg i dobijanja čekova, zahvaljujući kojima sam nekako pregurao devedesete. Uvek negovana, elegantna i ozbiljna, izgledala je kao uspešna poslovna žena, sve dok je nisam video, u kasno proleće 2003. godine, kako ispred male pijace na Tesli, prodaje sezonsko cveće u saksijama. Rekla mi je da je ostala bez posla u banci i kada sam je pitao ko sada tamo radi, kratko mi je odgovorila: „Mlade i lepe”. Izgleda da su se definitivno promenila vremena, generacije i ukusi. Ubrzo je njena koža, naviknuta na klimatizovane prostorije banke, pocrvenela i izgorela na suncu. Uradio sam ono što sam najviše mogao za nju, koristeći svoju „funkciju” sekretara mesne zajednice. Regulisao sam da dobije jednu tezgu na toj pijaci, pokušavajući da je bar malo sklonim sa sunca, kiše i od stalnog šikaniranja zbog „vanpijačne prodaje”. Ali ništa više od toga. Očito da nisam igrač koji može da reguliše i nečije zaposlenje.

Vremenom se uklopila u pijačarski milje. To se videlo po garderobi, nekada uredno lakiranim noktima, neofarbanim sedim izraslinama u kosi. Sretao sam je obično ujutru dok je promrzla, nejakim rukama vukla ogromne švercerske torbe od stanice beovoza ka svojoj tezgi, donoseći robu sa buvljaka. Ćutljiva i zatvorena, kakva je uvek bila, nikada se nije žalila i nikako nisam mogao da provalim kakve su joj se sve misli vrzmale po glavi. Samo mi se jednom, najverovatnije u trenutku slabosti, poverila kako jedva čeka da joj što pre proleti još par godina, kako bi se nekako domogla penzije. Pritisnuta ne samo poslovnim, već i ozbiljnim privatnim jadima, ona svoju nikada nije dočekala.

Jedne noći, kada inače problemi izgledaju mnogo veći nego po danu, novembra 2007, popela se na krov svoje zgrade u Domanovićevoj i skočila u tamu. Završila je svoju životnu priču ostavljajući večitu mrlju na savesti svih nas. Sebično okupirani vlastitim brigama, nismo ništa učinili da joj pomognemo. Ona jedna tezga na Teslinoj pijačici, pokazalo se, bila je nedovoljna. Moja supruga, koja je inače sindikalni funkcioner, zaključila je kako je Ljilja „tipična žrtva tranzicije”. Par njenih koleginica iz banke, na vreme su se učlanile u političke partije i uhlebljenje našle u nekim javnim preduzećima i ustanovama. Ona je bila apolitična. Nije shvatala da je politika u Srbiji, na žalost, ponekad pitanje života i smrti.

Obično za zadušnice odem na mesto na kome je sve više meni dragih osoba. Mojima upalim sveću i sa ćaletom popijem po jednu ljutu. Potom odem do Bojsa, mog ortaka od detinjstva, odnesem cvet i odstojim malo kod Ljilje. Setim se Korni grupe, 1972. godina, četvrti Gimnazije. Tada mi je pesma „Moj bol” izgledala tako daleka i maglovita. Sada sve bliža i izvesnija.

I svi ćemo jednom
Poći na taj put, jednom,
Čekamo svoj red, kao
Mirna deca na poslednjem času.