Krenuli smo u neki bolji svet. Umorni od ratova i bede, poniženi, popljuvani, još krvavi od nedavno završenih bitaka i uplakani od mnogih smrti koje nas uporno slede vekovima.
Nejasnu prošlost tumačili smo rečima koje nam je davno neki pijani, sedobradi starac izgovorio. Prepričavamo je i dodajemo detalje koji nam se dopadaju. Uvek smo voleli priče, reči su zavodljive. Starca nismo upamtili, ali kažu da je bio mudar. Ni njegove reči, ni ratove, a ni mir ne pamtimo.
Samo idemo, tumaramo kroz neku maglu, ne vidimo se od nje. Neko ponekad progovori iz gomile kao iza zavese. Čujemo jedva razumljive glasove.
Priča se priča bez početka i kraja. O junacima, o herojskim bitkama, uplakanim majkama. Neko bi kasnije dodao nešto o izdajama, mumlao i kleo dušmane između dva dobra cuga rakije čiji se oštar miris širio kroz maglu. Krv je sa tim rečima lila u potocima, a iz svake ispričane priče letele bi glave, ruke i noge, oči izvađene… Razapinjalo na se krst, nabijalo na kolac, spaljivalo, svašta se radilo u tim usputnim pričama iz magle… a onda bi mrak pao.
A grobovi bi nicali uz put, humke neobeležene kao da to nisu bili ljudi nego neko bezoblično parče mesa bačeno u rupu da nam ne smeta svojim smradom. Otupelima od bola ništa više nije sveto i vredno poštovanja.
Zastali bismo ne znajući gde, bilo gde. Legli ko je gde stigao, zaspali i ponovo odsanjali košmarne snove koje smo danju prepričavali. I nikada nismo znali da li pripovedač laže ili govori istinu. Ipak sumnjali smo da svi malo dodaju, a znali smo po glasu ko stalno laže.
Povremeno bi dunuo jak vetar, skoro oluja, razvejao bi maglu, a mi ućutali. Ni tada se nismo gledali ni prebrojavali. Ćutali smo i ubrzavali hod. Na početku je bilo dece i mlađih, sada ne čujem radosnu graju, niko ih i ne pominje više. Hodajući sa nama besciljno kroz nepoznata i nedoglediva bespuća skrenuli bi na neku drugu stazu, na neki put koji im se iz naše magle činio lakši i lepši.
Kada opet dune vetar ili kakva oluja i razveje malo maglu, učinilo bi nam se kao da smo već bili na tom mestu. Prepoznajemo ono spaljeno krivo drvo ili kakav zelenkasti kamen. Onda opet započne svađa. Da li se to vrtimo u krug i da li se krećemo u jednom istom oblaku magle i da li bi trebalo skrenuti levo ili desno, da li idemo na istok ili na zapad? Kuda mi to idemo?
Padne mrak, zanoćimo, pa ujutro nova oluja. Nema sumnje da se vrtimo u krug! Ili je to opet neki dugi, košmarni san. Kao da vekovima sanjamo. Valja se probuditi. A šta ako je svuda magla?
Živoslav
Dobro napisano, Petkove.