Pravu senzaciju izazvala je pojava crnačke porodice u našoj varoši. Došli su iz Ulcinja gde je već nekoliko generacija živelo desetak familija crne puti. Pričalo se da su iz Ulcinja pobegli od krvne osvete, da je majstor Steva braneći čast svoje ćerke ubio mladića Arbanasa. Kažu da se drugačije zvao, ali da je odlučio da se ovde zove Steva. Nije Steva samo ime promenio. Iako je u Ulcinju, kako sam kaže bio ribar, ovde je otvorio berbernicu sa onim prepoznatljivim mesinganim diskom, koji se ljuljuškao iznad vrata radnje. Bio sam čest gost u njihovoj kući jer je najmlađi majstor Stevin sin Dragan, išao sa mnom u školu čitavih deset godina. Postali smo Dragan i ja dobri drugari, nerazdvojni. Upšte nisam primećivao da je crn. Svi su se čudili kako to da se bogati trgovački sin druži sa siromašnim crncem. Ali Dragan je bio dobrodušan do naivnosti, toliko, da ga je moj strogi otac zavoleo i odobravao naše druženje. Delili smo sve. Od namazanog komada hleba u detinjstvu, do prve flaše piva u birtiji kod železničke stanice.
U gimnaziji je Dragan bio najbolji matematičar. I nije bio bez ambicija. Na pitanje kakvi su mu planovi, odgovor je uvek bio isti. Biću inženjer. Gradiću mostove. Nisam sumnjao u to, čak sam ubedio oca da mu plati upis na građevinski fakultet. Po očevoj želji ja sam upisao pravo, i tako u jesen 1939. godine, Dragan i ja postadosmo brucoši. Dragan je bio neizmerno zahvalan zbog novčane pomoći mog oca, pa je jedne subote pre podne, dobro raspoložen, došao kod nas i rekao:
„Pazi! Danas ja častim. Ti si kod tvog oca izdejstvovao novac za moj upis na fakultet, a ja sam kod mog ugovorio besplatno brijanje za tebe”, pljesnu me po ramenu i skoro se zagrcnu od smeha. Oči su mu sijale od zadovoljstva. „I to nije sve. Uveče te vodim na ćevape i pivo, a na kraju – iznenađenje”.
I tako se sveže izbrijani, u svečanim odelima, nađosmo se u kafani u kojoj je služen prvoklasan roštilj, najbolji u varoši. Dupla porcija ćevapa, svakom, a posle špriceri na metar. Muzika okruži naš sto, vreme prolazi, a mi sve pijaniji. Draganu ne silazi osmeh sa lica. Grli me. U očima mu se skupile suze. Uspeo je, eto bar na ovaj način da mi se zahvali, oduži.
„A sad”, vikao mi je na uvo pokušavajući da nadjača zvuke tambura i violina, „ono što sam ti obećao. Iznenađenje. Idemo u kupleraj. Čuo sam da je stigla nova devojka. Prava lepotica”.
„Ma, šta ti pada na pamet”, odbijam ja „nikad nisam bio tamo. Šta ako čuje otac?”
„Pa, nisam ni ja nikad bio. Vreme je čoveče, da probamo život”, ubeđivao me je dok su mu krupne oči sijale od dobrog raspoloženja.
„Pa, ne znam…”, počeo sam da popuštam, ponesen i sam opštim raspoloženjem i popijenim alkoholom.
I tako se nađosmo u kući preko puta železničke stanice, nad čijim vratima je visio crveni fenjer.
Kroz maglu se sećam ostatka večeri. Slike su bile zamućene, izmešane… No zapamtio sam da je devojka stvarno bila lepotica, ali sa prisenkom nekakve tuge u očima.
Dragan se od tog dana promenio. Postao je zamišljen, pomalo tužan. Sedeli smo u kafani i posle tog događaja, ali je nestalo one njegove uobičajene veselosti. Bio je nekako odsutan, previše ozbiljan. Najzad, posle čestih pitanja šta mu je, poverio mi se da je zaljubljen.
„Pa to je sjajno”, govorio sam, „a ko je srećna dama?”, pitao sam ga. Pomalo stidljivo, sa dozom iščekivanja odgovorio mi je da je zaljubljen u Mariju, prostitutku sa kojom smo bili one večeri. Bio sam zatečen. Ćutao sam.
„Odlazio sam od onda, skoro svako veče. Znam da je spavala sa mnogima, ali ti je ne poznaješ. Ona je tako dobra. Volim je”, izgovorio je u dahu. Onda je zastao, pogledao u pod, pa mene u oči i tiho, kao da očekuje razumevanje nastavio: „Trudna je”, pa opet nastade pauza. „Iduće nedelje odlazimo. Kupio sam karte za Ameriku”.
* * *
Prošao je i taj nesrećni rat. Nemaština. Za moju porodicu nastalo je posebno teško vreme. Svašta sam doživeo u posleratnom periodu. I lepog i ružnog. Od svog bogatstva ostao nam je dvosoban stan u dvorišnoj zgradi naše ogromne kuće u centru varoši. Otac je posle konfiskacije imovine radio kao poslovođa u jednoj od svojih nekadašnjih prodavnica sve do penzionisanja. Ja sam završio fakultet, oženio se. Osećaj nepravde narastao u meni zbog očeve sudbine, podsticao me je da se dokazujem i sebi i drugima. I uspeo sam. Snašao sam se u tim novim okolnostima i ostvario zavidnu karijeru. Postao sam jedan od najpoznatijih advokata u novoj Jugoslaviji. To mi je obezbedilo lagodan život, ali nisam bio sasvim srećan. Prošlo je dvadeset godina od kad sam se oženio, a eto još uvek nemam dece.
Tog popodneva sam gledao na televiziji vesti o nemirima u studenskom gradu i sukobu milicije i studenata kod podvožnjaka, kad me pozove žena, kaže neko me traži. Iz svoje radne sobe uđoh u salon i zastadoh od iznenađenja. Pretrčah tih nekoliko koraka i zagrlih Dragana. Predamnom je stajao isti onaj Dragan, samo u tridesetak godina starijem izdanju.
„Otkud ti Dragane, nisi se mnogo promenio”, konstatovah gledajući ga dok su mi ruke počivale na njegovim ramenima.
„Eee, promenio sam se. Ne zovem se više Dragan. Sad sam Džordž, ali san sam ostvario. Gradim mostove”, odgovori on osmehujući se. „Da ti predstavim…”, nastavio je pokazujući mi rukom elegantnu ženu i dvojicu mladića koji su stajali malo iza njega. U prvom trenutku obuzet uzbuđenjem, nisam na njih obratio pažnju. Gotovo da ih nisam ni primetio. Pogled mi se zaustavi na ženi. Iako je prošlo toliko vremena, odmah sam je prepoznao. Bila je još uvek izuzetno lepa. Gledala me sa mešavinom iščekivanja i nelagodnosti, kao da strepi od moje reakcije.
„Marija! Ti si”, izustih i koraknuh prema njoj ispruženih ruku. Osmeh, pomalo stidljiv joj se pojavi na licu, a iz grudi joj se ote uzdah olakšanja.
„Da, to je Marija, a ovo su moji sinovi, blizanci”, nastavi Dragan sa ponosom.
Mladić bliži meni bio je tamne puti, malo svetlije nego Dragan, a drugi, gotovo se onesvestih, bio je… nalik meni kad sam bio student…
Crepaja, 28. septembar 2018. g.
