I danas čuvam taj isečak iz novina.
Povodom obeležavanja Dana mladosti i dvadesetogodišnjice od osnivanja kluba, u banatskom selu C…… 25. maja upriličena je prigodna svečanost, a u popodnevnim časovima organizovana rukometna utakmica. ORK „Mladost” je ugostila kombinovanu ekipu aktuelnog prvaka države. U veoma dopadljivoj igri, oba tima su pokazala želju da se prikažu u što boljem svetlu, naročito veoma motivisana ekipa domaćina, ali je na kraju ipak prevagnulo iskustvo i pobeda je zasluženo pripala gostima iz prestonice. Aktuelni šampion je slavio rezltatom 22:18. Pred ljubiteljima rukometa u ovom pitomom banatskom selu prodefilovali su neki od najpoznatijih prvotimaca, osvajači ovogodišnje duple krune, prvenstva države i kupa čiji je pokrovitelj Drug Tito, a takođe i mlade nade rukometnog sporta iz juniorskog tabora tima iz Beograda. U gostujućoj ekipi na sebe je posebno skrenuo pažnju izvanrednim odbranama golman junior, mlađani I. Jovanović, pred kojim je blistava budućnost. Najbolji strelac u ekipi „Mladosti” sa sedam postignutih golova bio je desnokrilni napadač D. Krstić.
Zajedničko druženje se nastavilo u restoranu društvene ishrane u okviru sportskog centra „Sto topola” i potrajalo u srdačnoj i veseloj atmosferi do kasno u noć.
E, ja sam taj pomenuti D. Krstić.
U vreme ekspanzije sporta, a posebno rukometa u mestu, svi stanovnici, mesna zajednica, pa i opštinska politička struktura stala je iza kluba „Mladost”. Uspesi u zadnje dve godine, plasman u viši rang takmičenja, stvorili su podesnu klimu za takvu podršku. Čak je na partijskom sastanku u opštinskom komitetu doneta odluka da se pomaže sport u najširem smislu, a naročito rukomet pod sloganom: „U zdravom telu, zdrav duh. Sklonimo omladinu sa ulica, dovedimo ih na sportska igrališta”.
A bili smo kako se to obično kaže zlatna generacija. Koncentracija nespornih talenata, drugarstvo koje je vladalo među igračima, rukovodstvo ozbiljno angažovano da iskoristi povoljan trenutak u kome su se sklopile kockice za uspeh kluba, doveli su do toga da se svi uključe i pomognu koliko ko može. Zem. Zadruga je kupila novu opremu, dresove, patike i trenerke. Iz opštinske blagajne su finansirana putovanja na gostovanjima. Čak bi se i pojedinci povremeno uključivali, pa je tako jednom prilikom privatni pekar čika Draga delio besplatno kifle gledaocima, seoski poslastičar koga smo bez zle namere zvali Turčin, čiji je ženski deo porodice živeo u Gostivaru, snabdevao je igrače na poluvremenu osvežavajućim napicima, bozom i limunadom. Posle jedne sjajne pobede, oduševljeni frizer je obećao svakom od igrača po jedno besplatno šišanje, a omladinska organizacija je okupila mlade da radnom akcijom urede prostor oko rukometnog igrališta.
Mi igrači postali smo seoski miljenici, lokalne zvezde, rado viđeni u svakom društvu, na rođendanima i subotnjim igrankama. Taj osećaj da vrediš više, da si iznad ostalih, povoljno je uticao na nas da marljivo treniramo i maštamo o još većim sportskim uspesima.
„Momci, imam neverovatnu vest”, rekao nam je trener u svlačionici, „za Dan mladosti gostovaće nam prvak države. Igraćete protiv najboljih”.
Sve misli bile su usmerene na taj događaj. U glavi sam konstruisao sled zbivanaja. Sjajna igra, moj eret, udarac koji sam dobro uvežbao dolazi do izražaja, a pred njim su golmani uglavnom nemoćni. Poziv da zaigram u šampionskoj ekipi iz glavnog grada…
„Tako je Dragane”, dobacivao mi je trener, „zavuci se u ćošak, razvuci im zonu, to, to!…”
„Znaš šta hoću?”, nastavio je da mi objašnjava na poluvremenu, „moraš da se krećeš bez lopte. Kad kreneš u ćošak prema korneru protivničko krilo te prati i odbrana im se razvlači. Tada naši bekovi imaju više prostora za šut. Ako ne šutira, Mladen ti dodaje loptu, ti fintiraš, kao što umeš, izbacuješ protivnika iz igre, odraz, izvijaš se u eret, povećavaš ugao, šut i gol. Razumeš?”
Sledio sam uputstva trenera. Kao po nekoj čarobnoj formuli sedam puta sam uspeo. Ej! Dao sam na toj utakmici sedam golova. Prvaku države. Savladao sam sedam puta golmana, najveću nadu jugoslovenskog rukometa.
Bio sam opijen uspehom. Svi su mi čestitali.
„Dobar si mali”, čuo sam iz usta protivničkog trenera.
Očekivao sam poziv. Prolazili su dani. Ništa. Prvenstvo se završilo. Ništa. Onda je poziv usledio, ali ne iz Beograda već iz obližnjeg grada iz tima koji se takmičio u drugoj ligi.
„Idi”, rekao mi je trener, „prvaku ne treba desno krilo. Zato te nisu zvali. Idi u Polet, tamo ćeš sigurno uspeti, pa polako dalje”.
* * *
„Jel idemo kod Slavice na rođendan?“, pitao me je di-džej iz omladinske diskoteke, moj komšija, „imam neke nove ploče, biće sendviča i piva i dolaze neke ribe iz grada, Slavicine školske”.
„Pa ne znam”, odgovorio sam, „to je sutra uveče, a ja treba preksutra da idem u Polet na prvi trening”.
Ipak sam otišao na taj rođendan. Bila je tako lepa ta crnokosa devojka sa zelenim očima. Slavica joj je nešto govorila. Gledale su prema meni. Nasmešila se.
Pored sve popularnosti koju sam stekao, bio sam pomalo stidljiv. Pogotovo u odnosima sa devojkama. Dok sam smišljao kako da priđem zelenookoj, kakvu priču da počnem, da je zamolim za ples, a posle pozovem na vazduh, kod nje se umuvao Miško, dugokosi muzičar iz seoskog orkestra VIS-a Lutalice. Celo veče je provela s njim, a krajičkom oka sam primetio da su u jeku žurke izašli zagrljeni. A baš mi se na prvi pogled dopala. Razmažen dotadašnjim uspesima na sportskom polju, mislio sam da je ceo svet moj, da sam osuđen da pobeđujem i da će sve da mi polazi za rukom. Pomalo razočaran razvojem događaja te večeri, popio sam jedno pivo, pa još jedno, pa do kraja ni sam ne znam koliko.
Sutradan sam na tom treningu-proveri u „Poletu” bio grozan.
Ipak sam igrao za „Polet” jednu polusezonu sa promenljivim uspehom, dao poneki gol, povremeno sedeo na klupi, a onda zauvek batalio rukomet.
* * *
„Dragi putnici, let za Tivat planiran za deset i trideset, kasniće u polasku dvadeset minuta. Vaše karte možete čekirati na treminalu broj dva”, čuo se ženski glas sa razglasa.
Pogledao sam čoveka koji je sa dva kofera stajao u redu ispred mene. Učinio mi se poznat. Da, on je, bio sam siguran kad se okrenuo.
„Da li ste vi možda Ivan Jovanović?”, upitao sam ga kad je red ispred nas ponovo zastao.
„Ooo, pa ljudi me još uvek prepoznaju”, sa osmehom mi je uzvratio i pružio ruku čuveni golman jugoslovenske reprezentacije, koji je dugo vremena važio za najboljeg vratara na svetskim rukometnim terenima.
„A, da li znate da sam vam ja dok ste još bili junior, na jednoj utakmici dao sedam golova?”
„Moguće je”, uzvratio mi je, „u karijeri sam se nadobijao golova, na stotine, na hiljade. A za koji tim ste igrali?” Gledao me je znatiželjno, pokušavajući da se priseti mog lika.
„Za nižerazredni seoski klub. Bili smo protivnici na jednoj prijateljskoj utakmici. Sigurno se ne sećate”.
„Priznajem, ne sećam se. Na kom mestu u timu ste igrali? Dozvolite da pogađam”, malo se pomerio i pažljivo me odmerio. „Krilo, rekao bih”.
„U pravu ste. Desno krilo”, odgovorio sam.
„Onda ste sigurno šutirali eret. Čini mi se da ste dešnjak, a dešnjak na desnom krilu samo ako šutira eret, može da daje golove”, dok je govorio izvio se u levu stranu, a desnu ruku podigao iznad glave simulirajući eret. „To je udarac koji se danas na terenima sve ređe viđa”.
Smejali smo se obojica.
„Jel može jedan zajednički selfi?”, upitao sam.
I tako dva sedamdesetogodišnjaka sa osmesima na licima pogledaše u objektiv kamere mobilnog telefona na beogradskom aerodromu, dok su im oči blistale od sreće.
