O nekim ljudima se kaže da su sami po sebi skandal. O nekim malo znamo, pa ih i zanemarujemo. A, o nekim mnogo znamo, i ne smemo da ih zanemarimo ili da im zaboravimo skandale!
Bila je to 2015. godina, od koje je trebalo da nam uz moćne reforme svima bude bolje. Dobro, nije nam bilo bolje, ali biće. Jedne godine. Birajte koje.
U jeku reformisanja tokom te 2015, malo su se zaneli. Počeli da shvataju državu kao vlasništvo. Pa se dogodila tragedija 13. marta te 2015, kada se srušio helikopter sa sedmoro putnika u Surčinu. Preživelih – nema, uključujući i bebu „staru“ svega pet dana. Odgovornih – nema.
Pa se dogodio skandal 6. decembra te 2015, kada je u Trsteniku izgovorena rečenica novinarki B92 Zlatiji Labović „Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu“. Preživelih – ima. Odgovornih – delimično.
Ovi događaji vezuju se za jednog od osnivača Srpske napredne stranke, kruševačkog mangupa, švercera kafe, poznatijeg pod nadimkom – Bata Santos. Ministar odbrane u Vladi Republike Srbije u periodu od 27. aprila 2014. do 5. februara 2016. godine gospodin Bratislav Gašić (u daljem tekstu: Bata, Batica, Bata Santos, On), važio je za jednog od najodanijih prijatelja i saradnika Predsednika (Predsednik Vlade Srbije + budući Predsednik Republike Srbije = Predsednik) Aleksandra Vučića. A onda je „Predsednikopremijer“ morao da ga skloni sa funkcije ministra odbrane zbog seksističko-diskriminišuće-prostačko-primitivnog komentara upućenog novinarki. Mislili smo, trajno će nestati sa političke scene. Batu više gledati nećemo na javnom servisu. Ili, ako ga se baš uželimo, potražili bismo preko kablovske kruševačku televiziju „Plus“ i videli dragog nam keramičara.
Međutim, Bata Santos je neuništivi univerzalac u naprednoj politici potiskivanja starog. Predsednik je pre nekoliko dana ne trepnuvši izgovorio sledeće: „Gašiću neka odgovorna funkcija, ne znam još koja. Bahato. Oholo. Drsko.
Poigravajući se sa našim zdravim razumom, deleći funkcije sopstvenim kadrovima onom dečjom pesmicom „Eci-peci-pec“, Nešo – ti ćeš se igrati policije, Zoko, ti i vazduplohovičar mi gradite puteve, Zlajo – ti se igraj doktora, ali, gde smestiti Baticu?
Doživeli smo da nam se rugaju, bez trunke savesti. Ne smem ni da zamislim kakav će osećaj imati roditelji jadne bebe poginule u helikopterskoj tragediji, kada na „neku odgovornu funkciju“ dođe On. Pljunuće nas u usta, a mi ćemo da zauzmemo klečeći stav da nam šlajmara lakše prođe kroz dušnik? Stvari postaju apsurdne, a ne nazire im se završetak. Manipulatori, demagozi i lažovi će nam opet mazati oči da treba da nas je sramota koliko nam dobro ide. Penzioneri će klimati glavom zbog povećanja penzije za čak 1,25 odsto. Botovi će žvakati ukusan sendvič i slatko trošiti svojih krvavo zarađenih 1500 dinara, u znak podrške vladajućoj stranci.
A, dok mi gutamo još jednom gorku pljuvačku, Bata već skoro godinu dana vredno trenira i turira za neku odgovornu funkciju, i u međuvremenu turpija po koju šolju. Njegova (ne)svestranost, (ne)profesionalnost, (ne)sposobnost, (ne)odgovornost, (ne)stručnost (ne) – birajte imenicu, sužavaju nam pozicije za pouzdanog šmekera, te sada možemo razmotriti opcije i njegove mogućnosti:
- Premijersko mesto – uskoro će biti upražnjeno, i Bata Santos bi pretpostavljamo ovde ostavio „srce na terenu“, kao što je to radio brazilski fudbaler Nejmar od 2003. do 2013. u Fudbalskom klubu „Santos“;
- Poverenik za rodnu ravnopravnost – ovde bi dominirao, Trstenik je mesto gde je to već dokazao;
- Ministar za kulturu i informisanje – jer je kulturan i ume sa novinarima, a Ministarstvo odbrane je već slab level za njega;
- Šef završnih keramičkih radova u projektu Beograda (u) na vodi.
Ali, možda bi bilo najbolje da mu svi u glas otpevamo stihove iz pesme Riblje Čorbe:
Ne bavi se politikom,
spavaj, radi, ćuti, jedi!
