Hodam kao po oblacima. Kada zatvorim oči i utonem u mrak, ako bih mogao da se opustim i dovoljno odvojim od stvarnosti, čini mi se da bih odleteo nekud u mračni bezvremeni prostor i da me više niko nikad ne bi pronašao. Onda me doktor surovo spusti na zemlju konstatacijom: „Da, to su uobičajeni simptomi, ali nije ništa strašno”. Svi mi ponekad poželimo da pobegnemo. Samo budite strpljivi.
Krvotok nam se sliva plastičnim cevotokom i razliva po epruvetama, razmazuje i centrifugira, prebrojavaju se krvna zrnca, dele i množe. Na kraju njome možda ispišu „presudu” kojom smo sami sebe osudili i koju čekamo 10, 15, 20 i više dana a neko i godinama. Posmatraju nas, dodiruju, kuckaju i grebu neobičnim instrumentima… ljudi u belom pitaju, traže ono što mi u sebi nismo pronašli. Učimo jedni od drugih.
Ležimo na neudobnim krevetima, noćima se borimo sa tvrdim jastucima i delimo ustajali bolnički vazduh. Čekamo! Neko nesvestan svoje bezbolne muke, drugi u bolnoj nesanici. Bauljamo po hodnicima, sudaramo se i posrćemo. U dnevnom boravku borimo se protiv dosade i svađamo sa ženama oko daljinskog upravljača kao što i kući radimo kada želimo da gledamo utakmicu, a „neprijatelj” tursku seriju.
Mnogi su ovde zalutali. Nije redak slučaj da pacijenti ne daju potpune informacije o svom stanju i tako dijagnostika potraje. Svi na kraju, napaćeni i namučeni žele da saznaju šta im je, dobiju terapiju i zdraviji se vrate kući. Ima i kandidata za neke druge institucije, prepoznajemo deliće mozaika u kome napolju živimo. Ipak, niko ne priča o politici i za skoro tri nedelje niko nije na TV-u u zajedničkom dnevnom boravku bolnice pogledao „Parove” ili „Farmu”.
Oko deset uveče dnevni boravak se prazni, pacijenti odlaze na spavanje. Televizor radi, ton je na minimumu, uzimam knjigu i samo što sam okrenuo prvu stranicu u prostoriju uz pomoć štapa ulazi starac, seda na stolicu i petlja po komplikovanom daljinskom upravljaču. Pitam da li hoće da mu pronađem nešto posebno, a on kaže: „Nađi mi nešto gde se igra i peva. Nešto lepo, nemoj one kurvetine”.
Živorad je građevinski radnik, radi na gradilištima daleko od kuće, spava gde može, jede šta ima i radi od svanuća do mraka. Dobio je platu, poželeo da pojede komad pršute i otišao do najbliže mesare. Pojeo je oko sto grama i za par sati izgubio vid i moć govora. Od juna je u bolnicama, prvo na VMA na toksikologiji gde su ga očistili od parazita, vratili mu vid i ponovo naučili da govori. A onda je počela njegova turneja po bolnicama, teško kroz poluotvorena usta priča on svoju priču. On više ne čeka dijagnozu. On čeka penziju.
Dinamičan život, stres i previše cigareta mogući su uzroci infarkta. Kada se to desilo logična terapija su bili lekovi za smanjenje masnih naslaga na zidovima krvnih sudova. Na žalost, izostalo je upozorenje o neželjenim posledicama. Kada su bolovi u rukama i nogama postali nesnosni bilo je kasno. Mišići su se „topili”, a on sve teže hodao. Prošlo je tek par meseci od srčanog udara. Boli svaki dodir i stisak ruke. Ne može se obrijati, pošteno oprati niti obavljati bilo koju svakodnevnu aktivnost, o vožnji auta i ne pomišlja. Osuđen na lekove protiv bolova, nada se nekoj uspešnoj terapiji… uskoro.
U dosadi pričamo svoje priče, razmenjujemo iskustva, lažemo se malo – što reče jedan od „veterana”. Svakog dana dolaze novi. Mnogi su nespremni i neprilagođeni situaciji koja ih je ovde zadesila. Upućujemo ih i hrabrimo, tumačimo greške u sistemu i objašnjavamo procedure. Kao da smo im roditelji.
Jer, mi smo konformisti 21. veka, a ovde kao da smo zalutali u neki drugi vek nama starijima malo poznatiji. Ništa nam se ne sviđa: bolnička hrana, kreveti, organizacija, čekanje… kao da bismo mi to bolje uradili?! Neko izađe na kratko, prošeta, oseti svežinu velegradskog predvečerja pa se vrati na listu čekanja za konačnu dijagnozu koja vodi u terapiju, ozdravljenje ili samo povratak kući do skorog viđenja na istom mestu.
